Paleti raznorodnih tekstova o vinu iz pera naših i stranih autora, kulturološkom fenomenu za koji domaća izdavačka scena pokazuje sve veće interesovanje – od stručnih monografija, preglednih vodiča, filozofskih studija, eseja, rečnika, encklopedijskih priručnika, do nadahnutih literarnih  tvorevina – pridružuje se publikacija Vina Srbije Slavomira Vojinovića, novinara, publiciste, scenariste, fotografa, izdavača i grafičkog dizajnera.

Svetlana Jančić

Đorđe Jančić

Ne kaže se slučajno: “Kaži mi šta piješ i reći ću ti ko si i odakle si”. Kako navike pijenja stičemo od najranijeg detinjstva to neosetno prihvatamo kao piće izbora ono koje su naši roditelji kao prauzori pili a nama nisu dopuštali. I kako je zabranjeno voće najslađe, to i sami čim postanemo sposobni da donosimo samostalne odluke pijemo upravo ono što su i naši roditelji pili. Tako se stvara folklorna, etnološka ali i etnička navika. I sam organizam pokazuje toleranciju na uobičajeni alkohol a smanjenu podnošljivost alkohola koji su uobičajeni u stranim sredinama. Za ilustraciju gornjeg podsetiću na običaj u Dalmaciji da domaćin uvede češkog turistu i njegovu suprugu u svoju konobu. Tu pije najbolje vino na svetu. To nije ni pošip, ni postup, ni vugava ni babić nego besplatno vino. U veliku čašu naliva Čehu u malu sebi i njegovoj supruzi. I kad nakon kratkog euforičkog efekta proradi hipnotičko dejstvo vina, Čeha, njegova supruga i Dalmatinac ostave da sanja a ona stisne noge širom i skupa s Dalmošom broje zvezde na nebu.

Ko je kriv Čehu što se nije držao svog tradicionalnog pića, piva, na koje je razvio toleranciju nego se upušta u pijenje vina koje pripada drugom podneblju i civilizaciji.

Najnoviji zakon o saobraćaju strogim kaznama zabranjuje upotrebu alkohola. Strogost zakona uvek ukazuje da je država omanula u drugim merama. Nije se lako boriti protiv alkohola. Nije vino uzalud druga najpominjanija reč u Bibliji, pored masline. Alkoholom se obeležavaju životni događaji od rođenja do smrti. Generalno alkohol donosi više nesreće nego zadovoljstva. On je samo kratkotrajno odsustvo iz stvarnosti u koje se vraćamo još¡ sumorniji i da je do psihijatara ne bi ga ni bilo. On obeležava ponašanje čitavih naroda. Tako neke nacije možemo slobodno nazvati vinskim; kao Dalmaciju, Italiju, Francusku, neke pivskim, kao Češku, Nemačku, a neke rakijskim, kao Srbiju, Rumuniju.

Psihološke razlike proizlaze iz različitog dejstva pojedinih alkohola na psihu. Tako vino stvara u početku euforiju, čoveku se razveže jezik, dobija privid snage, nekritičan je u proceni sopstvenih vrednosti, pojačava mu se polna želja uz istovremeno smanjenu mogućnost izvedbe iste. Posle početno povišenog raspoloženja nastupa hipnotički efekt i lako se upada u san.

Pivopije su pod dejstvom svog omiljenog pića miroljubive, sklone beskrajnim diskusijama ili jednostavno tihovanju, pseudofilozofiranju. Kod njih je sve nekako okruglo; i trbuščić, pa čak i srce postaje loptasto, takozvano pivsko srce (Bierherz). Seksualno su nezainteresovani, ali pri većim količinama popijenog piva, kao i drugi pijanci skloni su latentnim homoseksualnim grljenjima i bezrazložnim ljubljenjima (pivska, vinska “braća”). Ljubitelji rakije pokazuju sklonost brzom reagovanju, zapaljivi su baš kao i špiritus iz njihovog omiljenog pića, skloni su prebrzo preći s reči na nedela i ako im je pri ruci nož ili pištolj, eto problema.

Rakija kao proizvod fizičkog procesa, destilacije, koncentriše alkohol i on snažnije menja duševna svojstva. Ako se radi o osobi koja je prethodno imala traumu glave, i manja količina žestokog pića može dovesti do jakog suženja svesti i iracionalnog delovanja, sve do sumračnog stanja. I dok kod pivskih naroda može da prođe šala i aluzija na račun bolje polovice, kod pripadnika rakijskog naroda to je uvek dobar razlog da se zapodene kavga. I danas kod nas u 70% krvnih delikata sudeluje alkohol. Nismo mi slučajno rakijaš¡i, i kao jedan od retkih brendova ističemo š¡ljivovicu, pa još prepečenicu, jer nam je malo ono što je priroda dala, nego dupliramo.

Vinski narodi su u psihološkom smislu obeleženi radošću življenja, veseljem, sklonošću pesmi i karnevalskim ludorijama, opuštanju. Sve su to dejstva koja proizvodi vino koje oni konzumiraju na takozvani mediteranski način. To je konzumacija manjih količina, najčešće razblaženog vina, takozvane bevande ili špricera, ali svakodnevno. Drugi tip pijenja je vikend pijenje u pivskim zemljama, gde se počne piti u petak, jer radni proces preko nedelje ne trpi opijenost, i završava u nedelju uveče, da bi na posao stigao koliko toliko trezan.

Rakijaški profil u našoj zemlji sve više uzmiče. Najviše pred agresivnom propagandom pivarske industrije. Celu svetsku industriju piva drže dve kompanije. U našoj zemlji nijedna industrija piva nije više u srpskim rukama. Doduše, pivo je odavno stiglo sa strancima (Zoffman, Bajloni, Wajfert) i nije im mnogo trebalo da na našim manama postanu najbogatiji Srbi. Rakija se sve manje pije, noseći srećom sa sobom i agresivnost koju olako i prebrzo proizvodi. Pijenje vina se dobro nosi s pivskom propagandom. Broj novootvorenih vinoteka, ali i punih gondola u samouslugama, govori o tome bolje od ikakve statistike. Nažalost, na početku pomenuti negativni uticaj alkohola u saobraćajnim nesrećama, nije samo statistika nego nenadoknadivi bol u ljudskim glavama.

O suptilnijim promenama koje alkohol izaziva neprimetno, u smislu alkoholne ljubomore, sumnjičavosti, sklonosti brbljanju poluistina, koje kvare međuljudske odnose, ne treba ni govoriti. Samo da pomenem da je 25% svih pacijenata u duševnim bolnicama dospelo tamo zbog alkohola.

Čovek je oduvek posezao za alkoholom kao popravljačem raspoloženja, bilo da je tužan jer mu ne ide, bilo da želi pojačati dojam radosti. Iako sam pomenuo neke nacije, mislim da bi prava podela bila na vinske, pivske i rakijske nacije. Negde to dovodi do krize identiteta, ali je to stanje sada univerzalna pojava. I kod nas je identitet malog Srema pocepan na vinski i svinjski Srem. Nije ga poremetila ni agresivnost i bogatstvo jedne koka kole, koja je sposobna da u svoje središte, Atlantu, dovede Olimpijadu, ali jedva da je naš identitet s rakijaškog pomakla malo prema vinsko-pivskom.

Da li uzrok naših poraza zadnjih decenija leži u prelasku s agresivne rakije na miroljubivo pivo?

Paranoici bi rekli: “Mora da nam nešto sipaju u piće!”

Ih bre, kakvi smo mi bili pre…..

Prof. dr  sc Petar Bokun

Svetlana Jančić

Svetlana Jančić

prof. dr Slobodan Jović

Izdavač: Mono i Manjana

Hamvaševa filozofija vina je „molitvenik za ateiste“, za one siromašne duhom kojima je potrebna pomoć kako bi okusili stvaran, realan život. Tako specifičnom auditorijumu autor se obraća čista srca, vedro i jednostavno, ali direktno i, često, ne birajući reči kojima karakteriše one ispunjene zabludom, strahom i samoobmanom. Ne želeći da ih nasilno menja i podučava, Hamvaš se opredeljuje za suptilniji književni i filozofski diskurs – za satiru kao osnovni ton, za metaforu, metonimiju i simbol kao pesnički izraz, za izvođenje dokaza i logičko zaključivanje kao filozofski pristup. Ta čudesna i neponovljiva Hamvaševa alhemija, mešavina poetskog, egzaktnog i spekulativnog, u stanju je da nenasilno, gotovo nadčulno preobrati i najortodoksnije nevernike, vodeći ih nepogrešivo ka cilju – ka samospoznaji i oboženju, ka „spiritualnoj esenciji Jednog“.

Kompoziciona struktura „Filozofije vina“ zasnovana je na tri ontološke celine. Kod Hamvaša ovo trojstvo dobija viši smisao: „svaka dobra knjiga raščlanjena je na tri dela“, trojka je „savršena deoba“ , a i „broj vina je trojka“. Sklon izvođenju logičkih zaključaka, pisac ide dalje u objašnjavanju dubljeg značenja broja tri. U igru, verbalnu i intelektualnu, koja ima prizvuk čarolije, ulazi sada planeta Saturn kao „simbol velikog primordijalnog rajskog poretka“ – kada je svako biće i svaka stvar bila na svome mestu i kada je nepomućena sreća vladala svetom. Ova planeta povezana je sa trojkom koja označava meru, a samim tim i sa vinom koje uzdiže čoveka iz sveta poremećenih vrednosti, haosa i entropije u univerzum reda, sistema i sklada, u „poredak zlatnog doba“. Red je ključ uspostavljanja smisla, put ka Jednom i Jedinstvenom. I tako neprimetno uranjamo u filozofiju vina.

Prvi deo ove čudesne sinergije poetskog i filozofskog koncepta posvećen je univerzalnom značaju metafizike vina u čijem je fokusu vino kao „natprirodna stvarnost“. Intelektualni pandan ove faze, koja bi se mogla nazvati paradigmom vinskog obreda, je period pre potopa, kada je čovečanstvo još uvek samo sanjalo o vinu. U tom kontekstu, vino je jedna od brojnih maski onog uzvišenog Jednog. Tu masku razotkrivaju i dešifruju naša usta jer su ona izvor neposrednog čulnog iskustva. Oni koji žive apstraktnim životom, u sferama teorijskog i u skladu sa principima i „lošom religijom“ , a to su ateisti u najširem smislu reči, sputani su i uplašeni. Hamvaš im prepisuje vino kao najbolji lek za bolest duše i otrov uma – napitak koji je „najviši akt milosrđa“ jer nas nepogrešivo vraća izvornom životu, onoj opijenosti, nesvesti, lakoći postojanja i vedrini kao najvišem principu mudrosti. Anđelak koji obitava u svakom vinu, spajajući u sebi čulno, erotsko i spiritualno, postaje tako deo našeg bića.

Drugi deo uputstva za prihvatanje „dobre religije“ bavi se vinom kao prirodom. U ovom tematskom krugu vlada sklad između deskriptivnog i spekulativnog. U istorijskom kontekst taj period odgovara sađenju vinove loze – kada san postaje stvarnost. Pred čitaocem se otvaraju beskrajni, idilični predeli Arkadije u kojima se vina dele na plavokosa (bela) i tamnokosa (crna), muška (suva) i ženska (slatka), na jednoglasna i višeglasna, simfonična, logična, mistična, vizuelna i akustična, na ona koja teku s desna na levo i s leva na desno, na društvena i usamljenička. Ovaj vatromet auditivnih, olfaktornih i vizuelnih utisaka samo je uvod u „anatomiju zanosa“ čiji je koren ljubav. I onda sledi zaključak: „Vino je tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav, žena je živo ljubavno biće“. S takvim nepobitnim stavom Hamvaš preobražava nevernike u ljubitelje vina iz Čengeda, Šoltvadkerta, Čopaka, Arača, Šomođa, Fonjoda, Berenja, Mora, Vilanja – rukovođen, očigledno, lokalpatriotskim vinskim zanosom. Tako nastaje katalog univerzuma vina, jer „svako brdo je ceo kosmos“.

Treći deo anatomije zanosa posvećen je vinskim obredima – kako, kada i gde piti. To je period „pretvaranja vode u vino“, poslednja vinska molitva. „Istorija sveta će se približiti svome kraju“, zaključuje Hamvaš, „kada iz bunara bude oticalo vino, kada iz oblaka bude padalo vino, kada se jezera i mora pretvore u vino“. Jedini zakon koji u tom svetu slobode, sreće i uživanja treba uvažavati jeste da se vino pije bilo kada, bilo gde i bilo kako. Isti principi važe i za ljubav. Kad se prihvati ovo pravilo, može se razmišljati o nijansama: o tome da li su „kestenje, hrizanteme i mlado vino“ ono najbolje, ili je to slanina i zelena paprika, ili možda riba, koju, zapravo, vino najviše voli; da li je bolje piti na verandi u sumrak, ili na uzvišici jer „vino voli da gleda odozgo“, sam ili u društvu. Jedno je sigurno – može se piti bilo gde samo bez sakrivanja. Jer to osećanje zanosa treba obelodaniti, podeliti, darivati da bi bilo uzvraćeno. Kao i ljubav, uostalom. Već opijeni „lenjim, koketnim i brbljivim vinima“ saznajemo da „ispravno pije vino samo onaj ko je dobio vaspitanje od muza, ko stalno čita pesnike, ko bar sluša muziku ako je već ne komponuje i ko uživa u slikama“.

I na kraju molitve, vodiča, poetike, kataloga, poeme, traktata – jer sve to jeste „Filozofija vina“, bar u onom prvom površinskom krugu tumačenja – Hamvaš poručuje onima koje želi da prosvetli, da ih podstakne i oslobodi okova apstraktnog življenja: „Postoji jedan jedini lek: živeti neposredno … zaljubiti se … dobro jesti … i piti, piti vino, vino, vino“.

Poslušajmo ga, ostalo će srediti vino.

Svetlana Jančić

Delo „Gurmanski um – Filozofija ukusa“ čiji mali deo prenosimo u ovom broju časopisa, je nastalo 1995.  godine kao logičan nastavak njegovog opusa.