U želji da pomogne svojim čitaocima da se lakše snađu u širokoj ponudi vina u našim prodavnicama, časopis Vino i ovaj put, vodi svoje čitaoce kroz pravi vinski lavirint, probajući i ocenjujući vina iz prometa.

Rezultate ocenjivanja možete pogledati u obliku pdf dokumenta OVDE.

Način pribavljanja uzoraka i rad komisije koja ocenjuje vina je ostao isti. Uzorci koji se ocenjuju su originalno flaširani i uzeti iz maloprodaje. Da bi se postigla puna objektivnost za vreme ocenjivanja, komisiji nisu dostupni podaci o vrsti vina i imenu proizvođača. Originalna flaša vina iz koje se sipa ocenjivačima, nalazi se u zatamnjenoj vrećici.

Uzorci su uzeti iz renomiranih i vinom dobro snabdevenih prodavnica u gradu.

Ocene su izražene zvezdicama od 1 do 5 i uz svako vino je dat kratak komentar o utisku koje je vino ostavilo na komisiju. Pored same ocene vina procenjuje se koliko takvo vino može još da odleži i u podrumu a da pri tom ne promeni bitno svoje karakteristike, ili da ih eventualno poboljša. Navedeni su i podaci o temperaturi koja je najbolja za konzumiranje tog vina.

Negde, u nekim krajevima, ga zovu Sveti Tripun, Zarezojlo, Zarezan ili Orezač. Na taj dan, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika, vinogradari po prvi put u novoj kalendarskoj godini, odlaze u vinograd i počinju da orezuju lozu u svojim vinogradima. “Valja se” da se na dan Sv Trifuna poreže barem jedan čokot vinove loze u vinogradu Veruje se i da Sv Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Veruje se i da sa ovim danom počinje proleće, da se budi priroda i ljubav kod ljudi. Ako na Sv Trifuna pada kiša, rodiće šljiva.. U narodu je za Trivundan vezano mnoštvo raznih običaja i priča. Sneg može još uveliko da iznenadi ali se to smatralo berićetnim pa se govorilo “Zatrpaj Tripo, zaspi Simo!” (reč je o Sv. Simeonu Mirotočivom, 26,II) iako je već sutradan,  15. februara, Sretenje, po narodnom shvatanju dan “susreta” zime i proleća kad se mečka na kratko probudi da vidi da li će uskoro nastati lepši dani i onda, ako oceni da će potrajati zima, vrati u pećinu da nastavi svoj zimski san.

Sveti Trifun je rođen u selu Kampsadi u Frigiji, živeo je u trećem veku posle Hrista. Roditelji su mu bili siromašni, tako da je kao dete za koru hleba čuvao guske bogatih  meštana. Jedna od legendi kaže da je “još od detinjstva na njemu bila velika blagodat Božja, te je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove”. Za ove njegove sposobnosti saznao je i tadašnji rimski imperator Gordijan čija je kćerka Gordijana toliko duševno poremetila da joj niko od najboljih lekara nije mogao pomoći. U takvom stanju, kaže hrišćanska legenda, jednom iz nje progovori zli duh koji ju je bio poseo da njega niko iz nje ne može izagnati osim Trifuna. Nije, medjutim, rekao o kom se Trifunu radi pa je car redom dovodio mnoge tog imena dok “po Božjem promislu”, u maloazijskoj Frigiji ne pronadjoše skromnog mladog guščara  Trifuna. Dovedoše ga u Rim, gde je uspešno izlečio devojku i car ga, naravno, bogato nagradi, ali je ovaj, u povratku kući, usput sve dragocene darove razdelio sirotinji. Kada se vratio u svoje selo nastavio je da živi kao i ranije, čuvajući guske ali i u sve dušnijim molitvama i sve većoj pobožnosti. Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dakije, veliki protivnik hrišćanstva, naredi da ga bace u tamnicu i stave na najveće muke  Trifun je bio ljuto mučen zbog svoje odanosti Hristu. No on podnese sva mučenja i s velikom radošću, govoreći: “O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!” .Pored velikog mučenja kojem je bio izložen Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je posečen mačem. I pred smrt, “Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250-e godine” napisao je Sveti vladika Nikolaj.

Prema drugoj verziji crkvenih predanja, Svetog Trifuna je proganjao i mučio jedan carski namesnik, naredjujući da ga konji bosog vuku preko trnja i kamenja, a Bog ga je uzeo pre samog čina pogubljenja.

N. J.

Po jednoj široko prihvaćenoj teoriji, pizza je nastala u ranom srednjem veku. Na dvorovima i zamkovima su se priređivale raskalašne gozbe a hrana se posluživala na velikim tanjirima napravljenim od hlebnog testa.To se radilo da bi se ogromne količine hrane držale što duže toplim, odnosno na podlozi od testa hrana je odlazila u rerne, peći gde se dodatno kratko zagrevala pre samog posluživanja. Vlastela, plemići i vitezovi su jeli hranu, “zalivajući je” kvalitetnim vinima a testo su obično bacali kroz prozore ili ostavljali da sluge pokupe sa stola. Na tom bačenom testu je bilo uvek ostataka od hrane, sosa i kako je to divno mirisalo, sluge i sirotinja su počele da skupljaju to testo, odbačene hlebne tanjire  i da ih jedu dok su još bili mlaki.

Tako je nastalo narodno jelo PIZZA.

Pizza je definitivno specijalitet italijanskog porekla ali ime potiče od italijanizovane stare germanske reči “bizzo”, koja znači ugriz, zalogaj. Slični specijaliteti, od brašna, vode i kvasca, su se pravili u celoj mediteranskoj regiji. U Grčkoj je to pita, u Francuskoj krep (crepe), u Turskoj doner kebab, u Severnoj Africi injera. Čak u starom Egiptu su se faraonima prinosile tanke hlebne pogače posute mirišljavim začinskim travama.

Procvat pizze nastao je u gradu Napulju. Prva verzija sa samo paradajz sosom (pomarolom) se prodavala na ulicama ili se čak odnosila u kuće. U osamnaestom veku su majstori (pizzaioli) nosili na glavi specijalne male rerne u kojima su bile poslagane tople pice i već tada su se bavili kućnom dostavom. Ispred majstora su na desetak minuta pre, prolazili šegrti koji su karakterističnim vikanjem obaveštavali stanovnike da će uskoro proći majstor sa pizzama.

Brzina pripreme, odlična nutritivnost (oko 600 – 700 kcal, pa na više) i ukusnost dovelo je do neobično brzog širenja pizze. Pizzu podjednako vole i siromašni (kojima je to jedini obrok) i bogati (kojima je to prijatan zalogaj između obroka).

Pizza Margerita (Pizza Margherita) je izmišljena od strane čuvenog napuljskog majstora, Rafaela Espozita (Raffaele Esposito), koji je 1889. godine napravio prvupizzu u čast kraljice Margerite, supruge italijanskog kralja Umberta I. To je bila prva pizza sa bosiljkom (zeleno), mocarela sirom (belo) i paradajzom (crveno) – u bojama italijanske zastave.

Danas postoje hiljade verzija pizze a najveći potrošači ovog specijaliteta su Amerikanci, koji godišnje pojedu oko dve milijarde pizza. U Americi se najviše pravi “Pepperoni pizza” sa ljutom crvenom kobasicom, gljivama, sirom i origanom.

Originalne su i zaštićene dve napolitanske vrste, sa znakom Stg (Specialita’ tradizionale garantita – Tradicionalni garantovani specijalitet): “Margherita” i “Marinara”.

Kod izrade prave pizze prvo treba obratiti pažnju na vodu. Voda je idealna ako je ohlađena na 6 do 12° C. Suviše hladna voda ne daje dovoljnu elastičnost testu a isto se dešava ukoliko je voda suviše topla. Suviše topla, vruća voda ubrzava procese fermentacije, koji menjaju organoleptičke osobine testa.

Zbog istog razloga testo za pizzu ne treba suviše dugo i jako mesiti, da toplota naših dlanova ne promeni ukus i konzistenciju testu. Testo je potrebno samo dobro sjediniti, amalgovati komponente, učiniti ga glatkim i ništa više.

Za izradu pizza koristi se meko brašno (sa oznakom 00) ili brašno za fina peciva, koja daje mekoću i omogućava lakše i bolje oblikovanje.

Kvasac se dodaje prema priloženom uputstvu na paketiću, kesici. Koristi se industrijski proizveden, sveži ili suvi kvasac.

Neko doda testu 2 – 3 kašike odličnog maslinovog ulja (Extra vergine) na 500 g brašna.

Brašno se na suvo blago posoli (po kusu) i doda malo šećera (1 kafena kašičica na 500 g brašna), dobro promeša, pre dodatka kvasca i vode.

Mocarela (Mozzarella) je najbolji sir koji se koristi kod izrade pizze. To je sveži, beli, mladi sir, kuvanog, vučenog testa, koje se pri pečenju fino tegli i oslobađa svoju aromu. Bolja je mocarela od kravljeg mleka nego od bivoljeg mleka. Bivolja mocarela pusta suviše vode, surutke koja kod pečenja vlaži testo i čini ga žilavim.

Pravilo je da se pizza peče u dobro zagrejanoj rerni, na 485° C i svega 60 do 90 sekundi, u zavisnosti od vrste peći, rerne.

Ukoliko u Italiji uz pizzu tražite neko osvežavajuće piće, koka kolu, izazvaćete negodovanje i uz ozbiljno zabrinuto ili čak ljutito lice konobara čućete komentar: “Eh ti stranci …”. U društvu Italijana ovo Vaše ponašanje će protumačiti kao apsolutno gastronomsko neznanje i sigurno će Vam skrenuti pažnju.

Pizza se OBAVEZNO služi uz kvalitetno crno, crveno ili roze vino, sveže, mlađe ili jače, punijeg ukusa (što svakako zavisi od toga sa čime se pizza pravi, filuje). Preporučuju se vina Barolo, Greko  Nero, Trebiano Toskano, Kjanti Rikazoli, Ćiro – Krimisa, Pino Nero, Kaberne Sovinjon, Merlo, Sirah. Pizza Margherita i pizza sa plodovima mora se bolje slažu sa lakšim suvim belim vinima.

Oprostiće Vam ako uz pizzu poručite  pivo.

Pizza je prema najnovijim naučnim  ispitivanjima afrodizijak, podstiče druženje, ljubav, oslobađanje tzv. “hormona  sreće” i seksualne želje.

Pizza je zaista sa pravom osvojila svet!

Giorgio Dušanović Pasello

Neraskidiva i neodoljiva veza muzike i vina nezaobilazna je u svim žanrovima, od roka, preko popa do “klasike”. Generacije su odrastale uz antologijsku pesmu “Loše vino”(… Ne gledaj me tako/dok se ludi snovi množe/ prevariću sebe, srce nudi više/ no što može i što mu je sudbina/ Sve je to od lošeg vina…), koju je, po tekstu Arsena Dedića, komponovao Goran Bregović. U pop standardima inspirisanim vinom su i pesma”Red, Red, Wine” grupe “UB 40″, “Scenes from an Italian Restaurant”, Bilija Džoela… Čini ce da nijedan veliki kompozitor nije ostao imun na čaroliju vina.

Na vrhuncu stvaralačkih moći Johan Štraus Mlađi 2. februara 1869. završio je (u osnovi horski) valcer “Vino, žene i pesma”. Ovo delo majstorski kombinovanih, spokojnih melodija i besprekorne orkestracije obožavali su Rihard Vagner i Johanes Brams. “Kralj valcera” široj publici najpoznatiji je po opereti “Slepi miš”, u kojoj se Alfred božanstvenom vinskom arijom udvara Rozalindi: “Ispij draga, ispij brzo, od pića nam se oči blistaju, Ako su tvoje lepe oči bistre, tada ćeš videti život u pravim bojama. Shvatićeš kako je strasna ljubav tek san što nam se podsmeva. Videćeš da je večna vernost tek opsena, tako nešto više ne postoji na svetu. I ako je došao čas da izgubiš iluzije koje su ti nekada očaravale srce, Vino će ti brzo pružiti utehu, kroz zaborav! Srećan je onaj koji ume da zaboravi, ono što se ne da popraviti.”

Malo se dela u operskoj istoriji može nositi sa “Kavalerijom rustikanom”, prvom i po mnogima najbolja operom italijanskog kompozitora Pjetra Maskanjija. Inspirisana novelom Đovanija Verge (1840 -1922), ne prestaje da osvaja publiku širom sveta. U njoj se “krije” čuvena oda vinu kao simbolu života (“Zdravo crveno vino, ti što neštedimice tečeš…) posle koje Turidu gine u dvoboju. Ni Mocart nije odoleo vinu. U njegovoj čuvenoj operi “Don Đovani” (libreto Lorenco de Ponte) Dona Elvira moli Don Đovanija da promeni način života. On joj se podsmeva, odbija je, ignoriše pevajući hvalu vinu i ženama kao “suštini i najvećem dostignuću ljudskog roda…” Tu je i planetarno popularna “Vinska pesma” iz Verdijeve “Travijate”, ali i veličanstvena scena iz “Otela” u kojoj Jago peva vinsku pesmu i toči ga naivnom Kasiju, vernom Otelovom kapetanu, s namerom da ga napije i stvori razdor izmeću njega i velikog vojskovođe. “Napravite mesta za velikog boga vina….” osvaja arija u čast Dionisa iz opere “Didona i Enej” engleskog kompozitora Henrija Persela. I, čini se, tako bi mogli u nedogled. Koliko vino može da “omađija” svedoči i primer Australijanca Tonija Kinga, koji je komponovao pomoću vinskih čaša. Stvaranje ciklusa “Vinska muzika” trajalo je dve godine. Njegova neobična dela sviraju se dodirom prstiju oko ruba čaše! Svaka od jih je jedinstvena, sa različitom teksturom i baš kao što čaše mogu da proizvedu jedinstven ukus i aromu, tako mogu i zvuke različite visine. King otkriva da čaše za Bordo stvaraju dublji i bogatiji zvuk, a one za “Sovinjon Blan” jasniji i reskiji. Ritam njegove muzike, nalik zvuku bubnjeva, dolazi od vinskih buradi i zvuka vinskih čepova, koji se čuje prilikom otvaranja flaše. Zvuci u bas deonici proizvedeni su duvanjem u vinske flaše. Muzika se odlikuje eteričnom lepotom, ponekad nalik keltskim flautama ili gajdama, poju ptica, glasu kitova ili Panove frule. Zanimljivi su i nazivi Kingovih kompozicija: ” Putovanje u bure”, “Svitanje u vinogradu”, “Strašilova poskočica”, “Stakleno jezero”, “Savršena mešavina”, “Zlatna žetva”, “Zdravica starim prijateljima”…

Radomir J. Janković

Do kraja sveta je vinski podrum u Kovilju, tom poznatom i pitomom vojvođanskom selu, podignut združenim snagama četvorice prijatelja 2006. godine. Udaljen od Novog Sada 25 kilometara (gledano ka Beogradu), Kovilj se proteklih godina ponajviše pominje zahvaljujući episkopu jegarskom Porfiriju, zahvaljujući čijim naporima je od 1990. godine ovde oživeo stari manastir, za koji legenda kaže da ga je u XII veku podigao sam Sveti Sava.

Uglješa Pitić

Ovo je starinski recept koji nas ne vraća mnogo daleko u prošlost, tek tamo do srednjeg veka, na prostore današnje Italije, gde je vreme berbe grožđa oduvek veliki narodni praznik…

Giorgio Dušanović Pasello

Ostatak teksta možete pročitati u štampanom izdanju

R. V.

Predrag Petrović

Dipl. ing. Romeo Marković

Priča o preduzeću Hromil iz Kovilja u stvari je priča o njenom vlasniku i tvorcu Milošu Miliću koji se neizvesnom stazom preduzetništva uputio pre davnih dvadeset godina. To je i razlog da baš sada razmišlja na koji će način obeležiti 1. april, jer je na taj dan 1987. godine” Hromil” počeo svoj život.

Ivko Jović