Jedinstvena regulativa Evropske Unije pod brojem 2092/91 aneks 6, koji se tiče proizvodnje organske hrane, ne odnosi se na vino i vinovu lozu. Da bi se i ova oblast privredne delatnosti zaštitila i ponudila tržištu ekološki zdrava vina kao alternativa klasičnoj proizvodnji,  posle dužeg međusobnog usaglašavanja u EU, pokrenut je projekat ORWINE. Ovaj projekat u svojoj osnovi ima za cilj da pomogne komisiji EU kako da stvori pravni okvir za transformaciju “organsko grožđe” u “organsko vino”. To bi zamenilo trenutno važeću definiciju “vina dobijena od organski uzgajanog grožđa” sa “organska vina”. Jedan od prvih zadataka ovog projekta je sagledavanje zakonodavne  strukture koja se primenjuje u zemljama EU vezano za organsku proizvodnju vina. Razmatraju se i upoređuju  svi zvanični javni i drugi standardi za proizvodnju vina kako bi se videli sličnosti i razlike između različitih standarda i identifikovala najvažnija pitanja kojima bi trebalo da se buduća evropska zakonska regulativa pozabavi.

Na međunarodnom nivou, proizvodnju organskih vina definiše IOFAM Basic Standards i Codex Alimentarius.

Kao što je u Evropi tako u drugim vanevropskim zemljama postoji veliki broj različitih standarda, na primer u SAD, Kanadi, Argentini, Australiji itd.. Amerika je skoro uvela standard za ekološku proizvodnju hrane, koja uključuje i vino (NOP), isto tako i Japan (JAS – Japanese Agricultural Standards). Glavni cilj projekta ORWINE je stvaranje baze za buduću evropsku zakonsku regulativu koja se tiče organskih vina. U sledećim etapama, razmatraće se trenutni standardi organske proizvodnje hrane kao i sve etape u procesu proizvodnje  vina na međunarodnom nivou. Tri glavne razmatrane tehnološke oblasti su:

• vrednosti SO2
• regulacija fermentacije, sa upotrebom azotnih jedinjenja u kontekstu globalnih klimatskih promena koje utiču na vinogradarske rejone.
• Obogaćivanje/podešavanje šire: s obzirom na dolazeću promenu u opštoj regulativi koja se odnosi na izbacivanje šećera iz upotrebe i kakva je budućnost u obogaćivanju-podešavanju zaslađivanjem organskih vina? Da li će izvesna količina koncentrisane prečišćene šire biti dozvoljena i u kojoj meri?

Još bitnije od tehničkih pitanja je i razmatranje relevantnih načina regulacije u smislu potpunog poštovanja širokog diverziteta organskih vina proizvedenih u Evropi i prilagođenih potrebama tržišta. Sledeće stavke će se podrobnije razmotriti:

• Da li je potrebna EU regulativa za  određivanje količine SO2 za svaki tip vina?
• Da li je potrebna EU regulativa koja će samo dozvoliti upotrebu SO2 a ostaviti zemljama proizvođačima da same odrede količinu?
• Da li uopšte da se ne nameću bilo kakva ograničenja i da se kupcima ostavi izbor tako što će na etiketi biti obeleženo koja vina imaju SO2 a koja ne?

Razvoj organskog vinogradarstva

Organsko vinogradarstvo pokriva važan procenat poljoprivrednih zemljišta u EU: u Italiji 31 709 ha u oko 5900 vinograda, u Francuskoj 16 259 ha u 1455 vinograda, u Nemačkoj 2000 ha u 350 vinograda, u Španiji 16 435 u 1200 vinograda, u Austriji 1400 ha u 250 vinograda (podaci do decembra 2003.) Takođe, organsko vinogradarstvo je u razvoju i u Grčkoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, Češkoj, Mađarskoj, Sloveniji (50 ha) kao i u Bugarskoj i Hrvatskoj. Po najnovijim podacima iz 2001. godine,  1.5 % vina iz EU dolazi sa organskih obrađivanih vinograda. Međutim, neke zemlje kao što je Italija, nisu povećavale oblast pod organskim vinogradima 2002. (ISMEA, 2004) a u Francuskoj se isti trend javio 2003. Ovakva situacija se delimično objašnjava prestankom premija koje je EU dotirala ali i time da trenutna regulativa (EC) 2092/91 ne dozvoljava pravilno i jasno etiketiranje, a samim time, i trgovinu organskim vinima.

U nekim zemljama članicama EU, “organske vinarije” su veoma male i proizvode manje od 5 – 10 hiljada boca godišnje.

Tehnološki pristup stablilizaciji vina koji je bio primenjivan u prošlosti je uglavnom bio baziran na razvoju “tvrdih” tehnoloških tretmana (npr. centrifuga) i korišćenju velike količine sulfita i  aditiva (npr. agensa za filtriranje). Ovakva strategija je dovela do dobrih standarda koji se tiču stabilnosti ali je zanemarila druge fundamentalne aspekte, kao što su senzorni.Zbog te činjenice,  enološka istraživanja su skoro krenula drugim tokom ka kompromisnom rešenju između stabilnosti vina i senzornih  karakteristika (aroma i ukus), razvijajući efikasnije procese kao što su, na primer, oni za filtiranje, kako bi se kontrolisala hemijska i mikrobiološka stabilnost bez uticaja na aromatsku i koloidalnu strukturu vina. Kao što je već rečeno, ovo je dovelo do rapidnog progresa u  znanju, tehnologijama i procesima, stvarajući alat za enologe, posebno u vidu bio-tehnologija i aditiva.

Jedan od glavnih ciljeva ovog novog pristupa je optimizacija stabilizacije vina dobrim menadžmentom prirodnih bioloških i hemijskih procesa (upravljanje fermentacijom i kulturama kvasaca zatim ishrana kvasaca, kontrola temperature itd.), ili uvođenjem blagih tehnologija (ukrštena filtracija, prirodni enzimi, hiperoksidacija, mikrooksidacija ili druge varijante oksidacije) kako bi se vodilo računa o karakteru vina i sačuvao specifičan kvalitet grožđa. Ovakav pristup je posebno interesantan proizvođačima “organskih vina” zato što oni moraju da koriste manje aditiva nego prilikom spravljanja vina na klasičan način.

Organsko vinogradarstvo u Evropi se praktikuje na nekih 80 000 ha. Broj komercijalnih vinarija koje proizvode vino od organskog grožđa je preko 2500, uglavnom iz Francuske, Italije, Nemačke, Austrije i Švajcarske.

Iako je ovaj segment proizvodnje vina samo mali deo ukupne proizvodnje u Evropi, vina sa izrazito malo spoljašnjih dodataka i korekcija u odnosu na originalni karakter grožđa, ceni sve veći broj kupaca.

Nikola Jančić

Čuveni nektar i ambrozija bogova sa Olimpa bili su med i medovina. Na severu Evrope, u njoj su uživali i Vikinzi – u Valahali, vikinškom raju, Valkire su novodošle duše ratnika služile medovinom, kod Kelta – u keltskom raju teče reka  medovine… Interesantan je i način na koji je med, po legendama, dospeo do ljudi – u mnogim religijama opisan je sličan način. U staroindijskim Vedama, Indrin orao je ukrao med sa nebesa, kod Grka – Zevsov orao a kod Vikinga – sam Odin lično je u obliku ptice dao med ljudima.

Tokom duge istorije alkoholnih pića pored toga što je služilo za uživanje. Još jedna od bitnih uloga je bila sanitarna. U prošlosti voda je bila puna bakterija i patogena i nije baš uvek bila pogodna za piće. Alkohol je zbog svojih dezinfekcionih svojstava omogućavao da se dobiju pića bezbedna za pijenje. U Bibliji, voda nije primarno piće, a i u samo par starogrčkih tekstova se ona spominje u tom svojstvu. Na dalekom Istoku, opet, voda je prokuvavana kako bi se napravio čaj koji je ubijao bakterije.

Prvo zvanično pominjanje medovine je u himnama Rigvede, jednoj od svetih knjiga staroindijskih Veda, negde oko 1700 – 1100 g.p.n.e. Tokom „zlatnog doba“ antičke Grčke, medovina je bila najpopularnije piće. Aristotel (384-322 g. p.n. e) je pisao o medovini dok je Plinije Stariji (23 -79 g. n. e.) čak jasno razlikovao vino zaslađeno medom („medeno vino“) od medovine.

Negde oko 550 godine n. e. Taleisin, putujući bard iz Bretanje, spevao je“Kanu y med“ to jest „Pesmu o medovini“. Legendarno slavlje, pijenje i gozbe su se održavale u sali medovine vidi se u čuvenom anglosaksonskom epu „Beovulf“, prisutno je i u škotskom epu „Y Gododdin“, spevanom u današnjem Edinburgu, negde oko 700. godine n. e. Na tim prostorima, medovina je i danas jako popularna i na velškom se zove Mmedd a na škotskom galskom Leanne Mealla

Na severu Evrope, medovina je bila glavno piće nemačkih plemena. Drevno piće o kome pisao još Aristotel, bilo je omiljeno i u srednjovekovnoj Srbiji .

Kako se pravi medovina?

Da biste napravili medovinu potrebna su tri osnovna sastojka: med, kvasac i voda.

Kao što je za dobro vino neophodno kvalitetno grožđe, tako je za medovinu neophodan kvalitetan med koga ima raznog kako po kvalitetu tako i po vrstama.

Kada je kvasac u pitanju postoje tri vrste kvasca u odnosu na njihovu upotrebu – pekarski, pivski i vinski . Kvasci koji se koriste za proizvodnju medovine su veoma slični pekarskim kvascima, iako ne postoji neka velika razlika između njih sa biološke tačke gledišta, njihova praktična primena je veoma različita. Pekarski kvasac se ne koristi za dobijanje alkohola iako je sposoban za to. Naime, pekarski kvasac proizvodi alkohol i CO2 od skroba u brašnu ali, prilikom pečenja na visokim temperaturama, alkohol isparava a CO2 stvara mehuriće koji pecivu daje rupice i prhkost.

Za razliku od grožđa koje već ima kvasce na svojoj pokožici, med ne sadrži skoro nikakve kvasce u sebi. To znači da bi fermentacija putem prirodnih kvasca teško da bi i započela. Vinski kvasci su uglavnom saccharomyces cerevisiae.

Kvasci daju medovini različitu aromu ali i različitu količinu alkohola i različite količine šećernog ostatka. Izvestan, mali broj, kvasaca neće fermentisati više od 4% alkohola, drugi, pak, mogu dostići i do 35 vol. Neki imaju nizak odnos šećera pretvorenog u alkohol, što dovodi do slađe medovine, a neki rade obrnuto.

Za vodu koja se koristi prilikom spravljanja medovine ne postoje neki izričiti standardi, međutim neka opšta pravila važe. Najčešće korišćena je voda iz vodovoda, popularna „česmovača“ koju bi ipak trebalo prokuvati kako bi se uklonio deo hlora koji postoji u njoj i koji prilikom fermentacije gradi hlorofenole koji imaju ukus na plastiku.

Mineralne vode se, takođe, koriste s tim što bi trebalo voditi računa o odnosu mineralnih materija između vode i meda – treba izbegavati ekstremne kombinacije (voda i med sa malom koncentracijom minerala ili voda i med sa viskom koncentracijom minerala) ali i demineralizovana voda se ne preporučuje.

Oprema koja se koristi prilikom procesa spravljanja medovine je skoro ista kao i za vino – preporučuju se stakleni i sudovi ili od nerđajućeg čelika. Prvi i najbitniji korak je sterilisanje opreme. Neophodno je ukloniti bakterije koje su jedan od glavnih uzročnika problema koji nastaju prilikom spravljanja medovine.

Bakterije ne smeju dospeti u širu (mešavinu meda i vode, ne fermentisanu ili onu koja fermentiše). To znači da se kvasci ne dodaju direktno u širu već im se dozvoljava da „dišu“ kako bi se razmnožili nagomilali energiju pre nego što započnu fermentaciju. Sulfitisanje se ne primenjuje pošto se tako ubijaju kvasci.

Recept

Startovanje- Prokuvanoj vodi od 1,5 l doda se 250 gr meda i pusti da se hladi. Kada se temperatura spusti negde na oko 37-38°C prespe u veći sud i doda se kašičica hraniva za kvasce i malo vitamina dobro se promeša i doda kvasac. Rastvori se malo vinobrana u vodi zatim se u to natopi parče gaze iscedi  se i time prekrije sud kako bi se sprečilo da vinske mušice ili druga prljavština dođe u dodir sa ovom „smešom“ a ujedno obezbedi razmenu gasova (O2 i SO2). Ovako pripremljena „smeša“ treba da odstoji 30-40 minuta, održavajući, pri tom, konstantnu temperaturu od oko 37-38°C (staviti posudu u toplu vodu,) bez mešanja (mešanje može da oštetiti kvasce koji su još osetljivi u tom stadijumu). Ono se može primeniti tek kada je fermentacija na vrhuncu.

ŠIRA – Prokuvati 9,5 l vode, pustiti da se ohladi i onda sipati u balon. Ovo može da se uradi i pre spremanja smeše sa kvascem. Posebno kuvati 4 l vode 10-15 minuta kako bi se uklonio hlor. Smanjiti temperaturu i dodati 5,5 kg meda. Održavati temperaturu od 65,5°C 5 minuta kako bi se „pasterizovao“ med. Zbog svoje pH vrednosti, higroskopnosti i vodonik peroksida, med nije sklon bakterijskim infekcijama tako da ga ne treba kuvati s obzirom na to da bi se tako izgubile neke arome; glavna opasnost leži u kvascima. Skloniti penu. Ohladiti smešu.U međuvremenu, prokuvati 4 litre vode i pustite da se ohladi. Kada se temperatura šire spusti na 38°C, sipati je u balon i dodati smešu sa kvascem. Onda dodati  vodu do količine od 20 l. Homogenizirati širu do vrednosti od 1.09 – 1.10. Zatim uzeti uzorak i izmeriti pH. Zatvoriti sud.

FERMENTACIJA – Sledeći koraci traju nekoliko nedelja na temperaturi od 24°C (temperatura, činjenica, zavisi od vrste kvasca, ali u principu treba izbegavati visoke temperature – fermentacija će biti brža ali će kvalitet biti slabiji). Ne treba mućkati i mešati balon jer to može uzburkati neka jedinjenja koja mogu da pokvare ukus (ovo može ubrzati fermentaciju, pošto su kvasci na dnu posude najmanje aktivni).

Ako hoćemo da dobijemo dezertnu medovinu (slatka, sa visokim sadržajem alkohola) onda bi početna vrednost specifične gustine trebalo da bude visoka (1.12-1.15). Ovo može usporiti fermentaciju s obzirom na to da kvasci ne vole mnogo šećera odjednom. Dobra ideja je da se krene  sa nižim vrednostima specifične gustine (1.08- 1.10) a onda, posle nedelju dana ili više, doda još meda. Kada se dodaje med, bolje je matematički izračunati razliku u gustini nego koristiti širomer zato što med neće biti odmah dovoljno izmešan i rezultati merenja neće biti tačni (čak i ako se balon protrese i šira deluje homogeno).

Fermentacija je gotova kada broj mehurića u sudu postane veoma mali, tj. kada ponestane šećera odnosno koncentracija alkohola postane prevelika za kvasce. Takođe, moguće je i prekinuti fermentaciju ranije kako bi se dobila slađa medovina, s tim što bi trebalo obratiti  pažnju da proces fermentacije ponovopočne.

Medovina se ne sme ostaviti na talogu, posebno po toplom vremenu, pošto može doći do autolize koja dovodi do lošeg ukusa.

PRETAKANJE – Potrebno je izvesti pretakanje koje se odvija kao i prilikom procesa spravljanja vina.

BISTRENJE – Održavati temperaturu od oko 15°C i pretočiti onoliko puta koliko je potrebno (u principu drugo pretakanje se obavlja 2 nedelje do mesec dana nakon prvog; posle toga, pretakanje se vrši na svaka dva meseca ili više – nema svrhe pretakati ako nema taloga).

Svaki put treba probati medovinu. Ako je suviše ravnog ukusa dodati malo kiseline (naravno, probati prvo na maloj količini pre nego što se primeni na ceo sud).

Odležavanje medovine u sudu bi trebalo da traje negde između 3 meseca i godinu dana. U svakom slučaju, medovina se ne sme flaširati pre nego što se razbistri i pre nego što se fermentacija završi. Ako se medovina ne izbistri spontano sama, dozvoljeno je dodati sredstva za bistrenje (ista kao i kod vina).

KUPAŽA – Neki proizvođači umeju da dodaju mnoštvo raznih sastojaka u svoju medovinu (voće, začine isl.) ali mali broj njih pribegava „kupaži“ meda. To je sjajan način povećavanja kompleksnosti i balansa medovine.

FLAŠIRANJE – Kao i kod vina, isti principi i ovde važe.

STARENJE – Smatra se da je period od 6 godina sasvim dovoljan. Boce se polažu horizontalno, u sobi sa prosečnom vlažnošću vazduha. Ako se medovina ne skladišti u vinskim bocama i sa plutanim čepovima, tj. ako nije predviđena za duže odležavanje već će se ranije piti, nije potrebno obraćati toliko pažnje na vlagu ili držati boce horizontalno. Ali, prostorija u kojoj se čuva medovina, u svakom slučaju, mora biti zamračena i stabilne temperature od 10 do 15°C.

Đorđe Jančić

Ovu odluku je donela Kraljevska banska uprava Dunavske banovine, u vreme kada je dužnost bana obavljao Milan Nikolić. Vrlo brzo, već 7. maja 1933. godine, vršačka enološka stanica je počela sa radom. Za njeno osnivanje izdvojena su u ono vreme prilična sredstva. Ministarstvo poljoprivrede dalo je 180 hiljada dinara, dok je Vršac za te potrebe izdvojio 50 hiljada dinara.

Više je nego razumljivo što je ova ustanova osnovana baš u Vršcu, gradu na čijem je području još krajem 19. veka bilo više od 10.000 hektara vinograda. U ono vreme, vršačko vinogorje bilo je jedno od najvećih u Evropi, a najveće u Ugarskoj.

Prvi direktor Enološke stanice u Vršcu bio je profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, dr Vukašin Toskić. Fotografije prvog direktora i njegovih sedam naslednika danas krase zid radnog kabineta diplomiranog inženjera Dragislava Biočanina, sadašnjeg direktora Enološke stanice u Vršcu.

Dragislav Biočanin

Na ovu dužnost inženjer Biočanin je izabran 1994. godine, kada je nasledio svog prethodnika, diplomiranog inženjera Božila Jankovića, poznatog enologa koji je ostavio dubok trag u našem vinogradarstvu i vinarstvu, pogotovo u analitici. Zahvaljujući Jankoviću, Enološka stanica danas ima najbogatiju analitiku, ističe ing. Biočanin, koji u razgovoru za časopis “Vino” izlaže i kratkotrajni istorijat Enološke stanice,  jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Tokom prve decenije i po rada, ona je bila smeštena u Poljoprivrednoj školi u Vršcu, a 1947. godine prebačena je u zgradu u kojoj se i danas nalazi. Ovo zdanje pleni lepotom, pogotovo posle obimnih radova restauracije obavljenih od kako je ing. Bionačin direktor Enološke stanice.

Od prvih godina posle Drugog svetskog rata, ustanova je u više navrata menjala svoj status. U početku je bila savezno poljoprivredno dobro, odnosno ustanova finansirana iz budžeta do 1971. godine. U naredne tri godine bila je to ustanova od posebnog državnog interesa, a posle donošenja Ustava 1974. godine, Enološka stanica je stekla status osnovne organizacije udruženog rada. Sledile su nove promene, a one su, baš od kako je za direktora došao ing. Dragislav Biočanin (1994. godine) značile i otvaranje niza dilema o budućem ne samo pravnom statusu, nego i o tržišnom mestu Enološke stanice, a pogotovo o njenom vlasničkom statusu. Da ne pominjemo poznate teškoće izazvane sankcijama koje su u to vreme bile nametnute Srbiji.

Kada je postao direktor Enološke stanice, ing. Biočanin je u njoj zatekao 12 zaposlenih i šest bicikala. Danas je to ustanova sa 47 zaposlenih, koja raspolaže sa sedam automobila, iako se od 2001. godine više ne finansiraju iz budžeta. Redovno je angažovano i sedamosam saradnika koji rade po ugovoru. Radi se, inače, u dve smene, a subotom u jednoj smeni.

Danas se u Enološkoj stanici vrše ispitivanja kvaliteta, mikrobiologije, teških metala i mikrotoksina. Ona je akreditovana laboratorija za kontrolu zdravstvene ispravnosti životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe, kao i za ispitivanje kvaliteta alkoholnih i bezalkoholnih pića i prehrambenih proizvoda biljnog porekla.

Akreditacija je izvršena prema JUS ISO/IEC Uputstvu od strane tadašnjeg Jugoslovenskog akreditacionog tela, a onda je taj status Enološka stanica u Vršcu odbranila 2003. godine, prelaskom na 17025:2001 JUS ISO/IEC (Rešenje izdato od Akreditacionog tela Republike Srbije i Crne Gore, broj 01-017/1).

Ova ustanova je 2002. godine sertifikovana i za sistem upravljanja kvalitetom u saglasnosti sa zahtevima standarda ISO 9002:1994 od strane ugledne austrijske kuće OQS i Qnet. Ovaj stauts je odbranila 2004. godine prelaskom na procesni model.

Zahvaljujući međunarodnom sertifikovanju, analize izrađene u vršačkoj Enološkoj stanici priznaju se u celom svetu.

Tako nešto ne bi bilo moguće bez vrhunske opreme, kvalitetnog kadra i rukovođenja koje je omogućilo da Enološka stanica na tržištu izbori ugled poštovanog i pouzdanog poslovnog partnera.

Na visok stepen poverenja nesumnjivoutiče i sam radni ambijent, gotovo nestvarna čistoća koja vlada u laboratorijama Enološke stanice, besprekorno stanje opreme, kao i sam objekat, uspešno rekonstruisan i proširen unazad nekoliko godina.

,,Vlasnički oblik kao uslov dobrog privređivanja je velika zabluda’’, tvrdi ing. Biočanin i iznosi kratki istorijat i dileme otvorene unazad jedne decenije, na temu svojinskog statusa Enološke stanice.

Do 2001. godine na delu je bio zakon koji je vlasničku transformaciju ostavljao kao slobodan izbor. Naredne godine sastavljena je lista državnih ustanova, kakve su, na primer, poljoprivredne stanice, ali se na toj listi nije načla i Enološka stanica iz Vršca. Onda je u jednom trenutku, 2003. godine, stigla naredba da ova ustanova mora da ide u privatizaciju, ali je to zaustavljeno.

Uprkos tome, predvođeni ing. Biočaninom, zaposleni u Enološkoj stanici odlučili su da se novčano osposobe kako bi sami otkupili stanicu u postupku privatizacije, “jer nema nikoga ko bolje zna ovaj posao od nas”, naglašava ing. Biočanin.

Vremenom su se potpuno spremili za moguću, predstojeću aukciju, ali se onda dogodilo nešto što je možda, pogotovo kod nekih, izazvalo iznenađenje. U okviru Tvining projekta koji finansira i EU, kao predstavnici unije, španski partneri posetili su Enološku stanicu. Posle uvida u ovdašnju situaciju, španska delegacija je izašla sa zahtevom da, po standardima EU, u Srbiji treba da deluju dve referentne ustanove za kontrolu alkoholnih pića, Enološka stanica iz Vršca i Centar za vinogradarstvo i vinarstvo Niš, i to kao državne ustanove. Uostalom, Španija ima čak 13 enoloških stanica i sve su u državnoj svojini.

Pošto su saznali za ovaj zahtev, zaposlenima u Vršcu je laknulo.

Uverili smo se u to ovih dana, dok smo im bili u poseti, kada su svi, od direktora ing. Biočanina, do zaposlenih u prvoj smeni, demonstrirali istinsko gostoprimstvo.

Ivko Jović

Zadužbina Kralja Petra I Karađorđevića finansira se sopstvenim sredstvima. Pomoći nema ni sa jedne strane od kako je ovo kulturno-istorijsko i duhovno središte moderne Srbije pre petnaestak  godina vratilo zadužbinski status. Uprkos tome, pod rukovodstvom upravnika Miladina Gavrilovića, Zadužbina na Oplencu postepeno vraća stari sjaj, izrasta u odredište ka kome iz godine u godinu dolazi sve veći broj gostiju, posetilaca iz zemlje i s raznih strana sveta, tako da je 2006. ovaj prelepi kompleks posetilo više od 150.000 ljudi.

R. V.

R. V.

Egipat- Berba pergole (1700 god. pne)

Pitanje da li se starinski spravljena vina i ona koja su proizvedena uznapredovalim metodama, mogu porediti po ceni i kvalitetu, stavlja nas pred dilemu sličnu onoj kojom se pozabavio Akira Kurosava u svom čuvenom filmu ,,Rašomon’’ – gde je istina?

P.  Despotović

Ako ste u dilemi ovakve vrste, onda treba da odete u ,,Kolibu – Luka’’, u restoran koji je bio domaćin ekipi redakcije časopisa ,,Vino’’, u našoj redovnoj akciji za rubriku vodič kroz vinski lavirint.

I. Jović

Doc. dr Ninoslav Nikičević

U skoncentrisanoj i masovnoj proizvodnji loznih kalemova bilo je angažovano mnogo stručnjaka, ali je nesporno da je najznačajniju ulogu imao i odigrao dipl. ing. Radiša Mijajlović.

Kao opredeljeni stručnjak za oblast vinogradarstvo, obavio je 1950. godine petomesečnu stručnu praksu iz vinogradarstva i proizvodnje loznih kalemova na posedu poznatog stručnjaka dr Lenz Mosser-a u Austriji, a zatim prelazi na rad u Centar za selekciju vinove loze Ogledne stanice  Radmilovac na radno mesto rukovodioca Odeljenja za razmnožavanje vinove loze. Od tada je njegova stručna usmerenost – proizvodnja loznog sadnog materijala.

Prof. dr Miroslav Milosavljević