Posledice ove reforme bi trebalo da se ogledaju u modernizaciji proizvodnih procesa, promociji vina zemalja članica EU kao i u obezbeđivanju kompenzacija za one koji odluče da napuste proizvodnju grožđa i vina.

Po rečima Marijane Fišer Boel, evropskog komesara za poljoprivredu, početak rada na ovom projektu bio je obeležene brojnim poteškoćama.  Njena izjava iz 2006. godine da evropski proizvođači vina proizvode više vina nego što je tržište spremno da primi je dočekana od strane mnogih sa velikim negodovanjem. U isto vreme najavljena je potreba umanjenja površina pod vinogradima za skoro 400 000 hektara od 3,4 miliona koliko je registrovano u EU. Usled velikog pritiska na Evropsku komisiju od strane proizvođača vina, ova, potrebna umanjenja površina, smanjena je skoro duplo, na 175 000 hektara. Takođe, postignut je dogovor da zemlje članice mogu da računaju na finansijsku pomoć oko uništavanja svojih viškova vina sve do kraja 2012. godine.

Zemlje u EU proizvode oko 60% od ukupne količine vina u svetu, ali i pored toga evropski proizvođači još uvek nemaju rešenje za globalno smanjenje potrošnje i to posebno u onim zemljama u kojima je vino oduvek bilo više način života nego brojka u nekom od izveštaja ekonomista. Samo u Francuskoj, najpoznatijoj vinskoj zemlji sveta, potrošnja po glavi stanovnika je prošle godine pala na 43 l godišnje. Primera radi, ta brojka je 2007. iznosila 47 l a 1959. čak 120 litara. Ovi rezulati su verovatno posledica promene odnosa prema načinu života kao i pooštrenje propisa koji regulišu dozvoljenu količinu alkohola u krvi kod vozača.

Međutim, ovi razlozi možda ne važe za neke druge zemlje. Naime, za proizvođače iz drugih regiona, na primer Severne i Južne Amerike ili Australije situacija uopšte nije loša. Po podacima OIV-a, učešće vina iz tih regiona u ukupnoj prodaji se povećalo sa 3% koliko je bilo 1990. godine, na 30% u 2008. godini. Tokom poslednjih 18 godina izvoz vina iz Australije i Čilea u Evropu je skočio za više od 2000%.

Naravno, do toga nije došlo preko noći. Proizvođači iz ovih oblasti su uspeli da naprave pravu revoluciju podigavši kvalitet svojih proizvoda a zadržavajući, pri tom, veoma konkurentnu cenu. Takođe, ono što je veoma bitno je i svojevrsna demistifikacija vina do koje su ovi proizvođači doveli – prosečan kupac više nije morao da poseduje obimno znanje o raznovrsnim oznakama ili da vlada sa dva-tri jezika. Njihova klasifikacija vina je bila veoma jednostavna i laka za korišćenje.

EU je shvatila da arhaični sistem klasifikacije vina u zemljama članicama samo zbunjuje kupca pa je uvođenje kategorija PDO i PGI pokušaj da se ova situacija reši. Oba termina se odnose na specifični vinski region s tim što postoji razlika u dozvoljenom procentu vina sa strane. Vina sa oznakom PDO moraju biti napravljena isključivo od grožđa iz tog regiona dok je kod vina sa oznakom PGI dozvoljeno učešće od 15% grožđa iz drugog regiona (ali iz iste zemlje). U poređenju sa postojećim oznakama postoji sličnost sa AOC / VdP u Francuskoj i DOC / IGT u Italiji. Uzevši u obzir činjenicu da ovaj novi zakon o oznakama na etiketama neće biti obavezujući za proizvođače iz već postojećih renomiranih vinskih regiona, postavlja se pitanje oko čega se podigla tolika prašina?

Deo odgovora se nalazi u, sada već anegdoti, o stepenu zakrivljenosti krastavca, na prime, koje, po standardima Evropske komisije, nije moguće prodavati u radnjama EU. Želja za sveopštom standardizacijom koja postoji u EU pokazuje u punom svetlu nemilosrdnost birokratije. Ali, rešenje problema evropskih vina je znatno složenije od propisa koji dozvoljava stepen zakrivljenosti krastavca.

Šarenoliki sistem označavanja vina u Evropi je zasnovan na čuvenom “teroaru”. Logički gledano – što su bolje karakteristike regiona u kome se grožđe proizvodi, to je i vino cenjenije. Geografske karakteristike oblasti u kojima se vino proizvodi mogu biti veoma opšte, na primer, navođenje samo zemlje porekla ili jako detaljne – čak do nivoa određenog vinograda na sunčanoj padini.

Ovaj “revolucionarni” predlog EU je, u osnovi, samo pojednostavljena verzija postojećeg sistema koji vezuje vina za mesto proizvodnje. U teoriji, prava revolucija se može očekivati u obavezama i klasifikaciji vina po njihovim kvalitativnim osobinama. Međutim, prelazak na sistem ocenjivanja vina na osnovu hemijske analize i stručne komisije, je malo realan scenario za Evropu u kojoj su se proizvođači i kupci vekovima privikavali na postojeća pravila. Isto tako, Šabli, Šampanja ili Kjanti, već odavno su postali brend i retko ko će se odreći njihove očigledne marketinš¡ke tj. ekonomske vrednosti.

Budžet koji je EU namenila za sektor vina za 2009. godinu iznosi 794 miliona evra ali je planirano njegovo povećanje na 1,231 milijardu evra u 2013. godini. To povećanje je namenjeno razvoju vinskog sektora zemalja članica i njima je ostavljeno diskreciono pravo da sa tim novcem raspolažu po svojoj proceni.

Tako je, na primer, do maja ove godine, Francuska potrošila 11 miliona evra za promociju svojih vina van granica Evrope. Međutim, na uništavanje viška proizvedenog vina, utrošeno je 20 miliona evra.

Iz ličnog iskustva i iskustva Časopisa koji vodim, znam da ocene vina koje je dao, na primer, časopis VINO i ocene koje su  ta ista vina dobila od neke međunarodne komisije, veoma su bliske jer kvalitet bio on dobar ili loš je nesporna činjenica. U čemu je tu problem? Opet ono naše – sa druge strane tarabe cveće bolje miriše. Međutim, kada se analizira rad stranih komisija, na primer za neko ocenjivanje vina kod nas, sastavljenih ad hoc od jednog Francuza, Italijana, Španca ili bilo kog drugog ocenjivača koji ocenjuje jedan srpski šardone, rizling, burgundac crni ili beli, kaberne ili šta drugo – razlike u ocenama tih vina, zbog specifičnosti srpskog podneblja a koje se odražava i na vino u odnosu na podneblje i vina iz zemalja iz kojih ti strani ocenjivači potiču, su tolike da bi bilo potrebno mnogo vremena da prođe, koga oni uglavnom nemaju, da se usaglase njihove ocene i kriterijumi. Na kraju od svega mi vidimo samo njihovu srednju ocenu, tako da tih razlika u pojedinačnim ocenama, koje oni daju, mi nismo ni svesni. Zbog toga takva ocenjivanja nemaju smisla i predstavljaju gubljenje vremena, izneveravanje velikih očekivanja i gubljenje novca. Zato je logičnije i jeftinije da  naši ocenjivači dobiju međunarodno priznate sertifikate za bavljenje tim poslom, kao što se radi svuda u svetu, i na taj način legalizuju svoje umeće u ocenjivanju vina.

Kada je potrošnja vina u pitanju opet taj naš mentalitet dolazi do izražaja. Jedan ugostitelj mi je jednom prilikom rekao: “Ja lakše, u mom lokalu, prodam jedno jeftino francusko vino nego neko kvalitetno srpsko vino jer je mom gostu mnogo više stalo da na svom stolu ima francusko ili neko drugo strano vino u odnosu na domaće”. To nije usamljen primer – to je već masovna pojava i takav rezon objašnjava otkud je tolika poplava stranih vina u našim vinotekama i restoranima. To je, na žalost još uvek naša slika jer najteže je izaći na kraj sa samim sobom, tu nikakve akademske titule ne vrede. Ima to nešto u našem mentalitetu što nas stalno vuče nekako na dole. Evropa nam tu ne može pomoći.

Nikola Jančić

Ne kaže se slučajno: “Kaži mi šta piješ i reći ću ti ko si i odakle si”. Kako navike pijenja stičemo od najranijeg detinjstva to neosetno prihvatamo kao piće izbora ono koje su naši roditelji kao prauzori pili a nama nisu dopuštali. I kako je zabranjeno voće najslađe, to i sami čim postanemo sposobni da donosimo samostalne odluke pijemo upravo ono što su i naši roditelji pili. Tako se stvara folklorna, etnološka ali i etnička navika. I sam organizam pokazuje toleranciju na uobičajeni alkohol a smanjenu podnošljivost alkohola koji su uobičajeni u stranim sredinama. Za ilustraciju gornjeg podsetiću na običaj u Dalmaciji da domaćin uvede češkog turistu i njegovu suprugu u svoju konobu. Tu pije najbolje vino na svetu. To nije ni pošip, ni postup, ni vugava ni babić nego besplatno vino. U veliku čašu naliva Čehu u malu sebi i njegovoj supruzi. I kad nakon kratkog euforičkog efekta proradi hipnotičko dejstvo vina, Čeha, njegova supruga i Dalmatinac ostave da sanja a ona stisne noge širom i skupa s Dalmošom broje zvezde na nebu.

Ko je kriv Čehu što se nije držao svog tradicionalnog pića, piva, na koje je razvio toleranciju nego se upušta u pijenje vina koje pripada drugom podneblju i civilizaciji.

Najnoviji zakon o saobraćaju strogim kaznama zabranjuje upotrebu alkohola. Strogost zakona uvek ukazuje da je država omanula u drugim merama. Nije se lako boriti protiv alkohola. Nije vino uzalud druga najpominjanija reč u Bibliji, pored masline. Alkoholom se obeležavaju životni događaji od rođenja do smrti. Generalno alkohol donosi više nesreće nego zadovoljstva. On je samo kratkotrajno odsustvo iz stvarnosti u koje se vraćamo još¡ sumorniji i da je do psihijatara ne bi ga ni bilo. On obeležava ponašanje čitavih naroda. Tako neke nacije možemo slobodno nazvati vinskim; kao Dalmaciju, Italiju, Francusku, neke pivskim, kao Češku, Nemačku, a neke rakijskim, kao Srbiju, Rumuniju.

Psihološke razlike proizlaze iz različitog dejstva pojedinih alkohola na psihu. Tako vino stvara u početku euforiju, čoveku se razveže jezik, dobija privid snage, nekritičan je u proceni sopstvenih vrednosti, pojačava mu se polna želja uz istovremeno smanjenu mogućnost izvedbe iste. Posle početno povišenog raspoloženja nastupa hipnotički efekt i lako se upada u san.

Pivopije su pod dejstvom svog omiljenog pića miroljubive, sklone beskrajnim diskusijama ili jednostavno tihovanju, pseudofilozofiranju. Kod njih je sve nekako okruglo; i trbuščić, pa čak i srce postaje loptasto, takozvano pivsko srce (Bierherz). Seksualno su nezainteresovani, ali pri većim količinama popijenog piva, kao i drugi pijanci skloni su latentnim homoseksualnim grljenjima i bezrazložnim ljubljenjima (pivska, vinska “braća”). Ljubitelji rakije pokazuju sklonost brzom reagovanju, zapaljivi su baš kao i špiritus iz njihovog omiljenog pića, skloni su prebrzo preći s reči na nedela i ako im je pri ruci nož ili pištolj, eto problema.

Rakija kao proizvod fizičkog procesa, destilacije, koncentriše alkohol i on snažnije menja duševna svojstva. Ako se radi o osobi koja je prethodno imala traumu glave, i manja količina žestokog pića može dovesti do jakog suženja svesti i iracionalnog delovanja, sve do sumračnog stanja. I dok kod pivskih naroda može da prođe šala i aluzija na račun bolje polovice, kod pripadnika rakijskog naroda to je uvek dobar razlog da se zapodene kavga. I danas kod nas u 70% krvnih delikata sudeluje alkohol. Nismo mi slučajno rakijaš¡i, i kao jedan od retkih brendova ističemo š¡ljivovicu, pa još prepečenicu, jer nam je malo ono što je priroda dala, nego dupliramo.

Vinski narodi su u psihološkom smislu obeleženi radošću življenja, veseljem, sklonošću pesmi i karnevalskim ludorijama, opuštanju. Sve su to dejstva koja proizvodi vino koje oni konzumiraju na takozvani mediteranski način. To je konzumacija manjih količina, najčešće razblaženog vina, takozvane bevande ili špricera, ali svakodnevno. Drugi tip pijenja je vikend pijenje u pivskim zemljama, gde se počne piti u petak, jer radni proces preko nedelje ne trpi opijenost, i završava u nedelju uveče, da bi na posao stigao koliko toliko trezan.

Rakijaški profil u našoj zemlji sve više uzmiče. Najviše pred agresivnom propagandom pivarske industrije. Celu svetsku industriju piva drže dve kompanije. U našoj zemlji nijedna industrija piva nije više u srpskim rukama. Doduše, pivo je odavno stiglo sa strancima (Zoffman, Bajloni, Wajfert) i nije im mnogo trebalo da na našim manama postanu najbogatiji Srbi. Rakija se sve manje pije, noseći srećom sa sobom i agresivnost koju olako i prebrzo proizvodi. Pijenje vina se dobro nosi s pivskom propagandom. Broj novootvorenih vinoteka, ali i punih gondola u samouslugama, govori o tome bolje od ikakve statistike. Nažalost, na početku pomenuti negativni uticaj alkohola u saobraćajnim nesrećama, nije samo statistika nego nenadoknadivi bol u ljudskim glavama.

O suptilnijim promenama koje alkohol izaziva neprimetno, u smislu alkoholne ljubomore, sumnjičavosti, sklonosti brbljanju poluistina, koje kvare međuljudske odnose, ne treba ni govoriti. Samo da pomenem da je 25% svih pacijenata u duševnim bolnicama dospelo tamo zbog alkohola.

Čovek je oduvek posezao za alkoholom kao popravljačem raspoloženja, bilo da je tužan jer mu ne ide, bilo da želi pojačati dojam radosti. Iako sam pomenuo neke nacije, mislim da bi prava podela bila na vinske, pivske i rakijske nacije. Negde to dovodi do krize identiteta, ali je to stanje sada univerzalna pojava. I kod nas je identitet malog Srema pocepan na vinski i svinjski Srem. Nije ga poremetila ni agresivnost i bogatstvo jedne koka kole, koja je sposobna da u svoje središte, Atlantu, dovede Olimpijadu, ali jedva da je naš identitet s rakijaškog pomakla malo prema vinsko-pivskom.

Da li uzrok naših poraza zadnjih decenija leži u prelasku s agresivne rakije na miroljubivo pivo?

Paranoici bi rekli: “Mora da nam nešto sipaju u piće!”

Ih bre, kakvi smo mi bili pre…..

Prof. dr  sc Petar Bokun

Rezultate ocenjivanja možete pogledati u obliku pdf dokumenta OVDE.

Način pribavljanja uzoraka i rad komisije koja ocenjuje vina je ostao isti.
Uzorci koji se ocenjuju su originalno flaširani i uzeti iz maloprodaje a za ovaj broj časopisa direktno od proizvođača. Da bi se postigla puna objektivnost za vreme ocenjivanja, komisiji nisu dostupni podaci o vrsti vina i imenu proizvođača. Originalna flaša vina iz koje se sipa ocenjivačima,  nalazi se u neprovidnoj vrećici. Od ovog broja časopisa ocenjujemo vina od 0-100 poena i uz svako vino dat je kratak komentar o utisku koje je vino ostavilo na komisiju. Pored same ocene procenjuje se koliko takvo vino  može još da odleži i u podrumu a da pri tom ne promeni bitno svoje karakteristike, ili da ih eventualno poboljša. Navedeni su i podaci o temperaturi koja je najbolja za konzumiranje tog vina i naveli smo cenu kod proizvođača u vinariji po kojoj se to vino može kupiti. Za ona iz uvoza naveli smo cenu koju nam je saopštio uvoznik.  Za ovu priliku ocenjivali smo 23 vina i to samo šardone. U komisiji su bili prof. dr Slobodan Jović, prof. Ninoslav Nikičević, Miroslav Radojčin -  predsednik udruženja somelijera Srbije, Ivica Stojanović – somelijer i Nikola Jančić – gl. urednik časopisa VINO.

doc. dr Ninoslav Nikičević

Svetlana Jančić

R. V.

prof. dr Slobodan Jović, Ljiljana Ristić

R. V