Časopis Vino | Vinogradarstvo, vinarstvo, kultura jela i pića

Broj 33. časopisa VINO je u prodaji

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 21:16:10 +0000

Poštovani čitaoci, novi broj časopisa VINO (33) je u prodaji na kioscima širom Srbije. U njemu, između ostalog, možete pročitati i:

Požurite i nabavite vaš primerak časopisa VINO.

Za sve dodatne informacije slobodno nam se obratite direktno u redakciju na broj 011/2434-862 ili mejlom na redakcija@casopisvino.co.rs

Krenuo sa radom servis Novinarnica.net

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 21:03:01 +0000

Nova izdanja časopisa „Vino“ od sada će moći da se čitaju i putem internet portala www.novinarnica.net.
Saradnjom sa portalom Novinarnica.net, na kome se nalazi sva dnevna štampa, kao i razni nedeljnici, zatim časopisi iz Srbije i regiona, želeli smo da unapredimo odnos prema našim čitaocima i da im omogućimo da čitaju naš časopis bilo kad i bilo gde, tako što će putem kratke procedure, otvaranja naloga biti u mogućnosti ne samo da čitaju, već i da čuvaju i prave sopstvenu arhivu interesantnih tekstova na internet stranici Novinarnice.Novinarnica.net predstavlja prodaju ili besplatno čitanje novina u elektronskom formatu, u zavisnosti od vrste izdanja, ne gubeći na originalnosti, zadržavajući isti izgled, kao i sadržaj. Na ovaj način izašlo se u susret potrebama savremenog načina života koje nameće brz protok informacija, ali u isto vreme zadržao se kvalitet, koji štampani mediji nude čitaocima, u odnosu na kratke vesti i sadržaje koje nude razni internet portali informativnog karaktera.
Osim ove prednosti, svih novina na jednom mestu, Novinarnica nudi jednostavnu i brzu upotrebu sadržaja sajta, kao i arhivu koja je konstantno na raspolaganju.

Međunarodno priznanje našoj novinarki

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 20:57:55 +0000

Naša saradnica Milica Ostojić, koja živi i radi u Rimu, osvojila je nedavno značajnu novinarsku nagradu na Međunarodnom konkursu Regionalnog instituta za vinogradarstvo i vino iz Palerma. Konkurs je raspisan na međunarodnom nivou, sa ciljem da promoviše Siciliju, njenu kulturu, istoriju, tradiciju i vino.
Nagrade na ovom konkursu razvrstane su u osam različitih kategorija i to: za tekstove objavljene u dnevnom listu, radio emisiji, tv emisiji, nedeljniku, on-line novini, stručnom časopisu, časopisu za modu i periodičnom magazinu. Pravo da konkurišu imali su samo strani novinari koji su objavili tekstove sa temom pod zajedničkim naslovom „Sicilija – mediteranska zemlja“. Našoj saradnici Milici Ostojić ovu značajnu nagradu dodelio je kompetentni međunarodni žiri sastavljen od poznatih novinara iz nekoliko zemalja (Španije, Japana, Nemačke) kao i uglednih italijanskih stručnjaka za enokulturu za tekst “Vina sa ukusom vulkana”, koji je objavljen u časopisu VINO (br. 31, 2011). Dobitnicima iz sedam različitih zemalja nagrade su uručene u Palermu. U obrazloženju je navedeno i to da je Milica Ostojić „opisala sicilijansku realnost, otkrivši nam na novinarski specifičan način Etnu i njena vina i imenujući ovu zemlju kao jedinu u kojoj postoji pet godišnjih doba. Peto je doba iznenadne vatre vulkana zbog koga su vina sa njegovog područja osobena. Tekst Milice Ostojić odiše toplinom i ljubavlju prema ovoj teritoriji. Čitaocima u Srbiji i svuda gde se govori i piše srpskim jezikom iznela je mnoge pojedinosti koje možda o Siciliji nisu znali“.
Milica Ostojić otišla je u Rim nakon bombardovanja RTS 1999. godine. Pamtimo je kao urednika u redakciji „Aktuelnosti“ Informativnog programa Prvog programa RTS-a kao i voditelja brojnih emisija, među kojima se posebno ističu „Razgovor s povodom“ i „Otvoreni studio“. U Rimu je radila kao dopisnik Tanjuga i TV Vojvodine (za Dnevnik u 17 sati sa RTS). Osam godina saradnik je Radakcije za srpski jezik u RAI International. U Italiji piše za nekoliko časopisa i bavi se prevođenjem.

Med i medovača

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 20:27:35 +0000

Medna alkoholna pića (I)

Medna rakija, liker od meda, medena rakija, medova rakija, medovača … je prirodni tradicionalni napitak naših starih Slovena. Poznato je da se takav sličan napitak spravljao još za vreme starih Rimljana. Proizvodi se u gotovo svim zemljama sveta. Mnogi iz neznanja rakiju od meda pogrešno nazivaju “medovina”. Naime medovina je vino proizvedeno od meda ili sa dodatkom meda, dok je medovača – medna rakija, a medica piće sa nekom alkoholnom osnovom (šljivovica, lozovača, vilijamovka, dunjevača, vinski destilat i td) obogaćena medom. Zavisno od količine, kvaliteta i vrste meda koji se stavlja u osnovni alkoholni medijum, dobija se izrazito lepa boja sa blagim mirisom meda.

Medovača

Medovača je alkoholno piće dobijeno destilacijom delimično ili potpuno fermentisanog mono ili polivalentnog meda.
Ime medovača ukazuje da se radi o rakiji proizvedenoj od fermentisanih rastvora sortnih medova pri čemu se dobija jako alkoholno piće prepoznatljivog mednog mirisa i ukusa.

Destilacija prevrelog meda

Za proizvodnju kvalitetne medovače važno je da je med ispravan, poznavanje tehnološkog postupka proizvodnje medovače, da se med pravilno pripremi za fermentaciju, da se fermentacija obavi pravilno, da se na destilaciju ne čeka dugo i pravilno čuvanje i negovanje dobijenog destilata.
Destilacija prevrelog meda obavlja se na aparatima sa prekidnim radom, šarantskog tipa. Destilacija treba da je lagana i ravnomerna, bez odvajanja frakcije prvenca. Dobija se destilat prosečne jačine oko 30% v/v i naziva sirova meka medovača. Redestilacija sirove meke medovače obavlja se takođe na aparatu za jednostavnu destilaciju, šarantskog tipa, ali sada uz obavezno odvajanje frakcije prvenca (1%). Srednja frakcija ili glavni destilat se prihvata u specijalni čist sud, sve dok prosečna koncentracija etanola u masi ne bude 58-60%v/v. Do kraja destilisanja prihvata se patočna frakcija.
Dobijeni destilat rakije medovače narednih 20 dana treba držati u inertnom sudu (staklo, inox ili keramika) bez prisustva svetla, radi harmonizacije. Narednih meseci treba obaviti postupno snižavanje sadržaja etanola sa destilovanom ili još bolje, demineralizovasnom vodom u nekoliko turnusa, dok se ne postigne koncentracija 40-45%v/v. Dalji kvalitet rakije dobija se njegovim sazrevanjem u hrastovom buretu, minimum 2 godine. Važno je napomenuti da burad sa mednom rakijom kod starenja trebaju biti u prostorijama bez prisustva drugih rakija ili namirnica, kako ne bi poprimile strane mirise. Gotova rakija se puni obično u prigodne suvenir flaše. Sadržaj etanola je 40-42 %v/v . Tamnije vrste meda daće na kraju tamniju boju, dok svetlije vrste poput bagrema daju svetliju boju.
Rakija medovača je vrlo pitka na ukusu i pored svoje jačine koja se oseća u stomaku. U umerenim količinama povoljno deluje na cirkulaciju, protiv bakterija i virusa i poboljšava apetit i varenje, te je idealan dižestiv, a određeni tipovi medovača mogu biti i aperitivi. Konzumira se rashlađena.

Ovo je odlomak teksta – punu verziju možete pročitati u štampanom izdanju časopisa VINO.

prof dr Ninoslav Nikićević
Dipl inž Đorđe Damljanović

Srpsko vino ni tamo ni ovamo

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 20:01:53 +0000

Rujno se vino toči i pije
Od kako se zlatni mesec nebom kreće,
I ne znam zašto ga ljudi prodaju,
Kad’ ništa bolje kupiti neće!
Omar Hajam (1048-1123)

Ovi stihovi čuvenog pesnika Omara Hajama mnogo su bliži hedonistima nego proizvođačima grožđa i vina. Za proizvođače vino je oduvek bilo roba kao i svaka druga, a zarada osnovni pokretač i cilj do koga se stiže manje ili više uspešno.
Za Srbiju kažu da je u prošlosti bila značajan proizvođač vina. Danas, nažalost, ona nije prisutna na vinskoj karti Evrope. Da bismo dospeli na tu evropsku i svetsku kartu vina, moramo ozbiljno i odgovorno da radimo na povećanju površina pod vinogradima, ne zanemarujuću, pri tom, kvalitet vina, ali ni marketing, tu važnu kariku u uspešnoj realizaciji plasmana na zahtevnom svetskom tržištu.

Površine pod vinogradima

Prema zvaničnim statističkim podacima u 2011. godini, Srbija ima 56 434 hektara pod vinovom lozom i proizvedeno je 135 363 200 litara vina. Ako znamo da do početka ove godine imamo samo 220 registrovanih proizvođača vina koji ostvaruju pravo da svoje proizvode puštaju u promet, teško je poverovati da oni raspolažu tim površinama i količinama vina. Postavlja se pitanje na osnovu kojih parametara se došlo do ovakvih pokazatelja. I najdobronamernijem posmatraču vinskih prilika u Srbiji teško da bi promakla činjenica da su povrišine pod vinogradima više nego upola manje od podataka kojima raspolaže Republički zavod za statistiku. Otuda i pitanje kome i čemu služe takvi podaci. Tu i počinje priča o tome kuda ide srpsko vinarstvo.

Proizvodnja vina sa geografskim poreklom

Prema podacima dobijenim od Kontrolne organizacije za vino sa geografskim poreklom (Poljoprivredni fakultet, Beograd) u 2011 godini, kod 34 proizvođača, kod kojih je proizvodnja grožđa bila u skladu sa definisanim uslovima, a kvalitet grožđa adekvatan za proizvodnju vina sa geografskim poreklom, ukupno je obrano oko 7 500 000 kilograma grožđa sa oko 1 630 hektara. Ovo obrano grožđe namenjeno je proizvodnji 85 vina sa geografskim poreklom.
Sa druge strane, u 2011. godini 41 vino sa geografskim poreklom (odnosi se na vina iz berbe 2009. i 2010, godine) završilo je proceduru kontrole proizvodnje i ispunilo uslove za puštanje u promet, dok je 26 novih vina ušlo u u sistem zaštite geografskog porekla za koje je Ministarstvo usvojilo Elaborate o proizvodnji ovih vina sa geografskim poreklom. U 2012/13. godini proizvodnje 45 proizvođača vina sa novih 123 vina podnelo je zahtev za kontrolu proizvodnje vina sa geografskim poreklom.
Na osnovu ovih podataka može se zaključiti da se na srpsko tržište vina postepeno uvodi red. Doskora se nije znalo da li je grožđe ili vino iz Makedonije ili nekog drugog izvora, što je potrošača dovodilo u zabludu.

Uvoz i izvoz vina

U 2011. godini uvezeno je 25 067 289 litara vina u vrednosti od 36 036 206 $ .
Najveće količine vina uvezene su sa tržišta CEFTA, iz Makedonije i Crne Gore dok je sa tržišta zemalja EU uvezeno je 2 452 955 litara u vrednosti 7 164 320 $.
U istom periodu izvezeno 15 419 015 litara vina u vrednosti 18 728 618 $ i to na CEFTA tržište, u Rusiju i ivesna količina u Češku. (Podaci o uvozu i izvozu vina su sa carine).
Poređenja radi, Italija je u 2011. godini izvezla vina u vrednosti od 4,4 milijarde evra, a Francuska, samo iz Bordoa 2,16 milion hektolitara vina ili dobrih 288 miliona boca u ukupnoj vrednosti od 1,97 milijardi evra. U obe ove zemlje vina su proizvedena od sopstvenog grožđa dok za vina izvezena iz Srbije to ne može reći.
Proizvodnja vina u zemljama koje imaju tradiciju u gajenju vinove loze i povoljne geografske i klimatske uslove predstavlja značajnu privrednu granu koja donosi i ozbiljne prihode od izvoza na svetsko i evropsko tržište. Iako Srbija ispunjava sva tri pomenuta uslova, količina proizvedenog vina je daleko od toga da predstavlja proizvod koji donosi ozbiljne prihode od izvoza, šta više, sem svojevrsne atraktivnosti, ni na domaćem tržištu proizvodnja vina ne igra značajnu ulogu. Naravno, kada je izvoz u pitanju ne radi se samo o raspoloživoj količina vina već značajno mesto zauzima i odabir sorti, kategorija i kvalitet vina, kao i dobar marketing.
Situacija je takva da se srpsko vinarstvo nalazi ni na nebu ni na zemlji, ni tamo ni ovamo. Svi prirodni uslovi postoje da vinarstvo bude ozbiljna privredna grana, a vino dobar izvozni proizvod, a oni to, ipak, nisu. Proizvodi se ali nedovoljno, rešavaju se i neki problemi koji opterećuju vinarstvo ali previše sporo. Zemlje iz okruženja to rade mnogo brže i efikasnuje. U svemu kasnimo kao da ne znamo koji redosled poteza treba da povučemo. Brojnim problemima u vinarstvu bavi se Ministarstvo poljoprivrede, ali sporadično. Niko se i ne oseća prozvanim da preduzme prave mere koje bi dovele do razrešenja problema. U Italiji, Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i u mnogim drugim zemljama postoje institucije koje sve ozbiljne probleme u vinarstvu i vinogradarstvu rešavaju u saradnji sa državom. Mi takvu instituciju još uvek nemamo. Bez takve institucije teško da možemo zakoračiti u novi vinski preporod.

Nikola Jančić

Pošto vino domaćine?

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 19:55:41 +0000

U dobroj nameri da se popravi dugo godina zapušteno stanje u vinarstvu i vinogradarstvu Srbije, sva energija države kao i drugih zainteresovanih strana usmerena je, uglavnom, ka podizanje novih vinarija i novih zasada vinograda. Međutim, ista količina energije ne prati i poslove koji se odnose na prodaju, marketing i plasman vina, a ovi poslovi sigurno nisu ništa manje važni od same proizvodnje vina. Danas tu, izgleda, ima najviše problema. Lakše je proizvesti vino nego ga prodati, ali je još veće umeće naplatiti ono što je ipak prodato – kažu naši proizvođači vina. Nema sumnje da je to istina. U našem osiromašenom društvu nije lako prodati bilo šta, pa samim tim ni vino. U našoj srerdini niko se ne bavi stručno i organizovano plasmanom i prodajom domaćih vina i zaštitom interesa proizvođača, kako na domaćem tržištu tako i van njega. Ne postoji organizovani nastup za prodaju vina na domaćem ili stranom tržištu, a, ukoliko se nešto u tom domenu i dogodi, više je u pitanju improvizacija nego organizovani nastup. Očigledno da odgovor na ovo pitanje zalazi u složeniju problematiku plasmana robe na našem tržištu. Za ovu priliku ukazaćemo samo na jedan veoma osetljiv segment problema u vezi sa plasmanom domaćih vina – a to je cena – jer ona predstavlja nezaobilazni faktor u uspešnom plasmanu vina.
Nije Srbija velika vinska sila niti u Evropi igra značajnu ulogu u svetu vina. Ne možemo se pohvaliti količinom proizvedenog vina, a kada je reč o kvalitetu, uglavnom smo u kategoriji korektnog – svaka čast, razume se, retkim izuzecima. Zašto onda, na primer, naše vino sasvim osrednjeg kvaliteta košta u Srbiji 8-15 evra, neka čak i više, dok u onom drugom, vinski razvijenijem svetu vina iste te kategorije koštaju 4-5 evra, a platežna moć njihovog kupca je daleko veća od one u Srbiji. Mogu naši proizvođači da se pravdaju time kako im je sama proizvodnja grožđa i vina skupa, što je u nekim slučajevima i tačno. Ipak, sigurno je da se sa tako nerealno visokim cenama vina upravo seče grana na kojoj se sedi.
Zbog budućnosti srpskog vina mora se pronaći prihvatljivo rešenje. Potrošača ne zanimaju pravi ili izmišljeni problemi kojima proizvođači pravdaju svoje visoke cene vina. Granice su otvorene, sve više se putuje, cene vina se upoređuju sa onima u inostranstvu, a to je prilika da se uoči da sa našim cenama vina nešto nije uredu. Uvoznici vina na tome dobro zarađuju. Kupuju jeftinija ali korektna strana vina i prodaju ih našem kupcu po prihvatljivijim cenama od domaćih. Zbog toga, bar u Beogradu, u vinotekama odnos u ponudi domaćih i stranih vina je 1:4 u korist uvoznih vina. Neki naši proizvođači smatraju da su ta vina lošeg kvaliteta, međutim, njihova nabavna cena odgovara njihovom kvalitetu. Istina je da ova vina ozbiljno konkurišu domaćim vinima. Sa druge strane, postoji problem sa izvozom naših vina. Ako se desi da strani kupac i poželi da naše vino plasira u svojoj zemlji, odmah se suočava sa dve prepreke, a to su: cena u odnosu na kvalitet i raspoloživa količina vina. Zbog toga je naš izvoz vina više simboličan nego što ima nekog finansijskog efekta. Za sada niko u tome poslu oko cena ne popušta. Visoke cene vina kod nas utiču na potrošnju, slabija potrošnja stvara probleme proizvođaču jer ne stimuliše proizvodnju i tako se krug zatvara i stalno smo tu gde smo. Kada bi se konstituisala asocijacija proizvođača i trgovaca vinom, ona bi, svakako, mogla da doprinese uspešnijem plasmanu naših vina kako na domaćem tako i na stranom tržištu. Ako nam je za utehu – što se cena vina tiče – ni u Hrvatskoj nije mnogo bolje, s tim što oni ipak uspevaju da, za vreme letnje turističke sezone, prodaju značajnije količine svojih vina na domaćem tržištu.

Nikola Jančić

Tri Muskat-ara Slankamenke

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 19:51:25 +0000

Ovo je priča o vinogradarima i vinarima, SLANKAMENKE, čiji vinogradi, kojih ima oko 300 hektara, gledaju na desnu obalu Dunava, sa jugoistočnih padina Fruške Gore. Na tom prostoru, od Banstola pa sve do Surduka, nastaju vrhunska, retka vina od kadarke, širaza, bele tamjanike, vranca, muskat otonela, muskat krokana, muskat matijasa, rejave slankamenke, rajnskog i talijanskog rizlinga, neoplante, sile, probusa, kevedinke….ima tu i sauvignona, chardonnay, cabernet sauvignon, merlota, ali ta vina su za neku drugu priču.

———

Ostatak teksta možete pročitati u štampanom izdanju

Italijanska pasta – praznik na trpezi

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 19:47:31 +0000

Suva, sveža, bez ili sa jajima, punjena iline, svetle boje, tamnija, višebojna, razlikuje se po sastavu, obliku, po vremenu kuvanja i po začinima sa kojima se priprema, ali je oduvek bila i ostaje kraljica italijanske gastronomije – PASTA.

Krenuli smo tragom istorijskih puteva paste i došli do 8.000-te godine pre rođenja Hrista kada je čovek počeo da kultiviše zrnevlje, pa i pšenicu. Meljući je i mešajući brašno sa vodom, počeo je da pravio testo, naučio da ga kuva ili pak suši na suncu da bi ga što duže sačuvao. Tako je pasta postala univerzalna hrana čiji se tragovi nalaze na čitavom evroazijskom kontinentu. Najstarije svedočanstvo o pasti datira iz perioda pre 4.000. godina. Tanjir špageta na severozapadu Kine nađen je ispod tri metra sedimenata. Kineski izum paste smatra se potpuno nezavisnim od onog zapadnog jer u to vreme Kinezi nisu znali za brašno karakteristično za evropsku ili arapsku proizvodnju paste. Tragovi takve paste nalaze se kod Etruraca, Arapa, Grka i Rimljana. Aristofan i Horacije koriste termine làganon i laganum da označe testo od brašna i vode, razvučeno i isečeno na trake.Pasta je doživljavala evoluciju kroz vekove i već u Srednjem veku pojavljuju se radionice paste na Siciliji koja je tada bila pod uticajem arapske kulture. Od polovine XIII veka otvaraju se prve profesionalne radnje i dućani u Napulju i Đenovi. Pasta postaje, a tako je ostalo do današnjih dana, sinonim za tradicionalno jelo i jednostavnost. Italijani su u svetu postali “manđamakeroni” (mangiamaccheroni), pasta ulazi u literaturu i na film (ko se ne seća scena sa Totò-om ili Albertom Sordijem i prepunih tanjira špageta koje pomno jedu).
Moderna i standardizovana proizvodnja paste u Italiji regulisana je zakonskim propisima iz 1955. godine, a to znači da se može proizvoditi samo od oštrog brašna. Osim malih privatnika i kućnih radionica, u Italiji ima 179 velikih industrijskih proizvođača paste, od čega 149 u oblasti proizvodnje suve i 30 sveže paste. To su uglavnom konzorcijumi sa više desetina udruženih proizvođača koji su na veoma organizovan i unosan način objedinili i zaštitili teritoriju i izašli na domaće i svetsko tržište pod zajedničkim imenima sa ukupnom proizvodnjom od 3,9 miliona tona. U Italiji se prozvodi 129 različitih tipova paste. Istovremeno, Italija je zemlja u kojoj se jede najviše paste – po glavi stnovnika 28,2 kg godišnje.
Obišli smo teritoriju koja se smatra kolevkom paste. U okolini Napulja uspešno posluje konzorcijum “Granjano” proizvođač čuvene “Paste iz Granjana”. Jedanaest proizvođača sa više od stotinu vrsta paste pod zajedničkim imenom osvojilo je, posle Barille, ubedljivo najvećeg i najpoznatijeg konzorcijuma, svetsko tržište. Sve faze proizvodnje strogo su kontrolisane. Tako, na primer, na 1 kg brašna stavljaju se 4 kokošija jaja prema dekretu iz 1993; uz oštro brašno može se dodati samo 3% mekog ako to tip paste zahteva (tortelini, ravioli). Izrada sveže paste, koja u proseku obuhvata 20% ukupne proizvodnje paste, takođe je strogo zakonski propisana – od pravila proizvodnje do pakovanja, transporta i vidljivo ispisanog datuma isticanja roka upotrebe.
Za kolorisanje paste koriste se prirodna sredstva. Tako je zelena boja dobijena od barenog spanaća, bosiljka ili peršuna, crvena od barene crvene repe ili koncentrata paradajza, crna se dobija od crnog mastila sipe i svi ti sastojci moraju biti ispisano na etiketi. Pasta se uvek kuva u dosta posoljenoj vodi. Poželjno je da se koristi krupna morska so koja se stavlja tek kada voda počne da ključa i dok se pasta kuva povremeno se promeša. Pasta mora biti “al dente” – što znači da se oseti pod zubima izvesna tvrdoća pri žvakanju. To je pravilo broj jedan na italijanskoj trpezi. Postoje brojni začini za pastu, ali ono bez čega se ne može zamisliti dobra pasta je maslinovo ulje najboljeg kvaliteta (exstraverđine) i italijanski parmezan.
O pasti iz Granjana postoje pisani dokumenti u Vatikanskoj biblioteci. “Belo zlato”, kako su je nazivali u Granjanu, proizvodi se duže od pola veka. Godine 1885. sagrađena je prva pruga između Granjana i Napulja kako bi pasta stizala do drugih gradova duž Apeninskog poluostrva. Upoznali smo i najčuvenijeg među članovima Konzorcijuma, pastifićo “Garofalo” čija istorija počinje 1789. godine kada je dr Garofalo zvaničnim dekretom dobio koncesije za proizvodnju paste. Danas ova kuća pod zajedničkim imenom “Pasta Granjano” izvozi svoje proizvode širom sveta. U Srbiji je tokom 2010. godine plasirala 500 tona raznih vrsta paste: duge, kratke, špageta, orekjete, fuzili itd.
Treba biti oprezan kada se kupuje pasta “Made in Italy”. Ona prava prepoznaje se po kvalitetu i precizno ispisanim etiketama; zato ih pažljivo pročitajte u radnji pre nego što kupite pastu, jer je to najfalsifikovaniji italijanski proizvod u svetu. Najveći falsifikatori su Australija, Novi Zeland i SAD. U Americi čak 97% paste na tržištu nije italijanski proizvod. Čitajte dobro etiketu na pasti i prijatno.
I šta nedostaje uz pastu koja u meniju pripada predjelima. Vino. Prepučuje se belo vino ako je pasta začinjena belim sosom, parmezanom ili morskim plodovima. Ako preovlađuju crveni tonovi začina, preporučuje lako crveno vino.

Milica Ostojić

Vino za početnike (V)

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 19:45:20 +0000

U ovom tekstu pažnju smo posvetili drvenim sudovima za vino sa posebnim osvrtom na barrique burad i njihov uticaj na vino. Takođe, svrnuli smo se na plutane čepove – njihove prednosti i mane, kao i na brojne nedoumice oko mirisa i ukusa vina.

———

Ostatak teksta možete pročitati u štampanom izdanju

Vino starije od Rima

Đorđe Jančić — Sun, 06 May 2012 19:44:42 +0000

Italijansko vino „Đake“ (Giacche) dobija se od istoimene sorte vinove loze poznate još iz antičkih vremena i ponos je jedne od najpoznatijih i najpriznatijih kantina „Kazale ćento korvi“ (Kuća u polju sa sto gavranova) nadomak grada Ćerveteri, u blizini Rima. Ova vinova loza smatra se starijom i od samog Rima jer su je još Etrurci gajili i spravljali vino od nje. Italija s ponosom neguje etrursku kulturu i neguje i čuva nasleđe koje je ostavila antička Etrurija.

Milica Ostojić

———

Ostatak teksta možete pročitati u štampanom izdanju