Rezultate ocenjivanja možete pogledati u obliku pdf dokumenta OVDE.

Način pribavljanja uzoraka i rad komisije koja ocenjuje vina je ostao isti. Uzorci koji se ocenjuju su originalno flaširani i uzeti iz maloprodaje a za ovaj broj časopisa direktno od proizvođača. Da bi se postigla puna objektivnost za vreme ocenjivanja, komisiji nisu dostupni podaci o vrsti vina i imenu proizvođača. Originalna flaša vina iz koje se sipa ocenjivačima, nalazi se u neprovidnoj vrećici.

Vina se ocenjuju od 0-100 poena i uz svako je dat kratak komentar o utisku koje je vino ostavilo na komisiju. Pored same ocene vina procenjuje se koliko takvo vino može još da odleži i u podrumu a da pri tom ne promeni bitno svoje karakteristike, ili da ih eventualno poboljša. Navedeni su i podaci o temperaturi koja je najbolja za konzumiranje tog vina.

Za ovu priliku ocenjivali smo 27 vina i to 11 belih, 1 roze i 15 crvenih. U komisiji su bili prof. dr Slobodan Jović, prof. dr Ninoslav Nikičević, asistent Aleksandar Petrović i Nikola Jančić (časopis VINO).

Kada se uporede brojni zakoni o vinu u svetu, prvo što nam tom prilikom pada u oči je to da se članu zakona kojim se reguliše geografsko poreklo posvećuje posebna pažnja. To nije slučajno jer to osteljiva oblast i uglavnom se granice određenog regiona poklapaju sa granicama realnih geoloških i geografskih područja. Zbog toga postoji i uvreženo mišljenje da tip zemljišta i klima stvaraju uslove koji vinima iz određenog regiona daju njihove karakteristične osobine.

To je rezultiralo da većina zemalja ima svoje zakone o geografskom poreklu vina. Iako zakoni imaju za cilj da spreče neprikladnu, ili čak nezakonitu, upotrebu regionalnih imena, pokazalo se da to ima veliku marketinšku korist koja se postiže ovakvom restrikcijom upotrebe regionalnih imena i realno zbog toga podizanje njihove popularnosti. Suština je u verovanju da geografske karakteristike i položaj vinograda određuju potencijalni kvalitet nekog vina, odnosno da što je neki region manji i jedinstveniji, povećava se i šansa da neko  vino bude posebno. Ovo za posledicu ima to da što je vino teže dostupno njemu raste prestižnost što čini dva bitna faktora koji utiču na cenu i profitabilnost takvog vina. Međutim, i pored toga često se tip zemljišta koristi kako bi se definisali geografske granice „vinskog“ regiona, ne postoji mnogo ubedljivih dokaza, kažu mnogi stručnjaci, da sam tip zemljišta ima preveliki uticaj na karakteristike grožđa i vina. Mnogo bitnija je klima regiona i mikroklima samog vinograda gde je struktura zemljšta (ne tip zemljišta) veoma bitan faktor.

Još jedan bitan elemenant mnogih zakona koji regulišu geografsko poreklo vina, posebno evropskih, je regulacija korišćenja sorte. Ovakvi zakoni su primereni kada je namera da se održi tradicionalni stil uz postojeći komercijalni uspeh. Međutim, striktno pridržavanje ovih pravila može i da uspori ili zaustavi evoluciju i razvoj proizvodnje vina u određenoj oblasti.

Mnogi zakoni ovog tipa regulišu i vinogradarsku i enološku praksu. U nekim zemljama, na primer, ima zakona, ili se razmatra njihovo uvođenje, koji bi regulisali zabranu ili kontrolu navodnjavanja vinograda uz obrazloženje da navodnjavanje povećava prinos smanjujući, na taj način, kvalitet grožđa. Ovo očigledno ima smisla samo ako se govori o preteranom navodnjavanju. Zbog toga zakonodavstvo bi trebalo da bude zasnovano na proverenim činjenicama i iskustvima kako se ne bi stvorila velika šteta koju preterano revnosno nametanje raznih pravila dovodi često do gušenja nekih inicijativa koju vinari i vinogradari pokazuju. U Srbiji se zbog toga u nekim slučajevima u proizvodnji i plasmanu kako vina tako i rakija nepotrebno javljaju problemi koji proizvođače sputava u njihovom razvoju. To se posebno odnosi na one koji bi tek da zakorače u svet vina.

Iako je koncept kontrole geografskog porekla potekao iz Španije, Fracnuska je ta koja je prva uvela ovaj sistem u zvanične institucije 30-tih godina prošlog veka. Sve zemlje Evropske unije imaju svoje zakone koji regulišu ovu oblast i koji su u skladu sa osnovim postavkama EU i srpski zakon je usaglašen sa osnovnim postavkama EU ali je sobzirom na to kakvo je stanje na terenu možda malo previše rigidan. U svom najosnovnijem obliku, zakoni za kontrolu geografskog porekla se odnose samo na geografsko poreklo. Složenije varijante zakona definišu upotrebu sorti, zabranjuju određene vinogradarske postupke, ograničavaju maksimalni prinos, nameću određene procedure u proizvodnji i definišu uslove sazrevanja. Pored Evrope, Južna Afrika ima jedan od najobimnijih zakona o geografsko poreklu. Ono što je zajedničko svim zakonima jeste želja da se osigura kvalitet i autentičnost. Ovo se često interpetira kao garancija kvaliteta. To je dosta sumnjiva teza. Nije moguće garantovati kvalitet nekog vina zato što to zavisi od mnogo faktora koji su van kontrole proizvođača. Najviše što može da se uradi je kontrola slučajnih uzoraka pre nego što se pusti u promet. Kako se vino u bocama ponaša – da li se razvija ili propada nakon što napusti vinariju – to je nešto što ne može lako da se predvidi, reguliše i kontroliše.

Iako je senzorno ocenjivanje vina, u osnovi, subjektivna stvar i shodno tome, malo teže za kvantifikaciju, ono je od većeg značaja nego hemijska analiza. U Nemačkoj, na primer, postoji sistem u kome sva vina moraju da prođu senzornu analizu kako bi dobila adekvatne oznake i dozvole. U nekim zemljama, u određenim slučajevima i kod nas, određene oznake kvaliteta zahtevaju godišnju senzornu analizu.

Jedan od aspekata raznih zakona o vinu je ubeđenje da što je manji region, veća je potencijalna mogućnost jedinstvenosti nekog vina. Ovo je dovelo do zablude da kupažiranje vina sa različitih lokacija ili regiona ima negativan uticaj na kvalitet. Što uopšte nije tačno. Vina iz Srbije su tipičan primer za to. Za mnoga naša popularna i nesporno dobra vina deo grožđa dolazi iz Makedonije a ostatak sa raznih lokacija u Srbiji. Ono što je tačno je to da se takvom kupažom gubi autohtonost ali ne i kvalitet vina. Zato se može reći da, stil koji proizvođač ima kod proizvodnje vina, menja ulogu lokacije vinograda kao ključnog indikatora karaktera i kvaliteta.

Umešno kombinovanje vina sa različitih lokacija često uvećava poželjne karkteristike različitih komponenti vina. Vrednost kupažiranja je veoma očigledna, u Australiji na primer, kupažiranje vina iz različitih vinograda i regiona krajnje je uobičajeno i legalno. Iako zakoni o geografskom poreklu promovišu atuentičnost prilikom obeležavanja, dolazimo u situaciju da se diskriminišu vina istog ili čak i boljeg kvaliteta ali sa manje prestižnih lokacija. Naša stvarnost je takva kakva jeste. Promovišući prodaju vina iz „dokazanih“ regiona, ovakvi zakoni povećavaju njihovu zaradu a, samim tim, i ulaganja u skuplje tehnike koje mogu povećati kvalitet. Isto tako, ovi zakoni mogu stimulisati korišćenje neefikasnih i zastarelih metoda samo zato što se „to tako u radi u tom kraju“. Kao i u svakoj oblasti – uspeh rađa uspeh. Na primer, u Burgundiji, cena zemljišta je u direktnoj propociji sa reputacijom koja mu je zakonima o geografskom poreklu dodeljena. Na žalost, uspeh može dovesti i do arogancije kao i do nedostatka želje za napredovanjem. Neki evropski zakoni o geografskom porkelu fiksiraju regione u kojima se određene sorte gaje. To je vidljivo u izrazito lokalizovanoj zastupljenosti brojnih sorti u Evropi. Na žalost, takva situacija ograničava i usvajanje tehnika koje mogu povećati kvalitet vina. Zakondavstvo van Evrope koje se tiče vinogradarstva i vinarstva je manje rigidno i dozvoljava veći stepen promene i eksperimentisanja. Duže vreme sazrevanja i veći broj sunčanih dana doveo je do promene u ekonomskom smislu kod brojnih postupaka u klasičnim vinogradarskim tehnikama korićenim u Australiji, Argentini, Izraelu, Kaliforniji i Čileu što je dovelo i do povećanja kvaliteta. Ovakva vinogradarska fleksibilnost je posebno pristuna u Novom Svetu gde je dozvoljena brza adaptacija čestim ili ključnim promenama u sklonostima potrošača. Povrh svega, stil proizvodnje vina nije toliko kruto povezan sa određenim regionima tako da nije potrebno održavati neki stil po svaku cenu, bez obzira na stanje tržišta.

Iako se iz perspektive potrošača odnos prema kvalitetu i poželjnosti nekog proizvoda veoma brzo menja, promene u zakonu su neverovatno spore. Zbog toga se i izvesni deo proizvođača ogradio od zakonskih ograničenja i prihvatio „minuse“ zbog korišćenja najnižih zvaničnih oznaka za vino. Ukoliko proizvođač ima dovoljno jaku reputaciju i znanje, njegovo vino će steći prestižniji status u odnosu na one koji se drže zvaničnih procedura. Kod nas zbog toga mnoga vina koja bi mogla da budu u kategoriji vrhunskih još uvek nose oznaku stono vino. Zakoni o geografskom poreklu, takođe, regulišu i korišćenje terminologije na vinskim etiketama. Pored samog geografskog porekla, na etiketama se često nalaze i podaci o berbi, sorti i mestu flaširanja.

Međutim, potrošači često mogu da dođu u zabludu pretpostavljajući neke infomarcije. Na primer, oznaka geografskog porekla ne zahteva da je 100% vina baš iz te oblasti. Isto tako, regulativa koja se odnosi na berbu, udeo sorti i mesta flaširanja, varira od oblasti do oblasti. U nekim zemljama oznaka sorti zahteva da minimum 75% vina potiče od navedene sorte dok ima zemalja u kojima ovaj procenat je zakonski određen na 90%. Iako se, neretko, ovakva praksa može protumačiti i kao obmana, većina se slaže da su informacije koje su date dovoljne upućenom potrošaču da stekne više nego korisnu predstavu o tome šta pije, bez nekog preteranog zatrpavanja informacijama. Suština je da su oznake na etiketi tu da usmere potrošača a ne da daju detalje tehničke karakteristike vina.

Nikola Jančić

U ovom delu teksta osvrnuli smo se na nekoliko čuvenih mitova i zabluda o vinu.

Kako čuvati vino u boci

Stabilna temperatura između 4 i 15°C je idealna za čuvanje vina, pri čemu bi trebalo voditi računa da temperaturne varijacije ne budu u rasponu većem od 12 stepeni. Ovo je bitno zbog toga što povećanje temperature dovodi do širenja vazdušnog mehura između vina i čepa a samim tim, dolazi i do povećanja pritiska u flaši. Obrnuto, pad temperature može proizvesti vakuum, ubacujući vazduh kroz čep a kao što svi dobro znamo, kiseonik je za vino u boci najveći neprijatelj. Zbog toga treba biti veoma oprezan kada se transportuju vina u boci a napolju je veoma toplo ili veoma hladno.

Vlažnost vazduha u prostoriji je isto tako veoma bitna za kvalitetno čuvanje vina. Poželjno je da je relativna vlažnost vazduha bude preko 50% kako bi se sprečilo isušivanje pampura a samim tim, i dolazilo do kontakta vina i kiseonika-vazduha.

Temperaturu i vlažnost prostorije u kojoj se čuva vino, može se najbolje kontrolisati različitim uređajima, tzv. digitalnim termo-higrometrima pomoću kojih se lako mogu očitavati svi podaci u prostoriji u kojoj smešteno vino.

Jedan od mogućih trikova koji se mogu koristiti za povećanje vlažnosti prostorije je postavljanje posude sa vodom. Naravno, ukoliko je vino zatvoreno plastičnim čepom ili čepom sa navojem, onda ono najverovatnije nije predviđeno za dugo odležavanje i trebalo bi ga popiti što pre i za tako začepljene boce vlažnost prostorije nije od bitnog značaja. Što se tiče samog starenja vina u boci – reč je o hemijskim procesima koji se odvijaju u vinu. Odležavanje utiče na balans voćnosti, alkohola, tanina i kiselina; povećava kompleksnost aroma i ukusa. Ono što će se desiti na samom kraju tog procesa, koji može biti veoma dug, ipak je degradacija vina. Povećanje temperature ubruzava ovaj proces, te vino koje stoji na toplijem mestu brže stari. To u praksi znači da ako hoćemo da sačuvamo neko vino, ne treba ga držati na polici pored radijatora već ili u podrumu ili u predviđenom frižideru za vina.

Prilikom odležavanja flaše ako su zatvorene plutanim čepom, trebalo bi da leže na boku sa vrhom blago okrenutim na gore. Ovako se pampur održava dovoljno vlažnim, vazdušni mehur u ramenima flaše ima malu dodirnu površinu sa vinom a sediment se taloži na dnu.

Takođe, jedna od stvari na koju treba obratiti pažnju je svetlo. Ako ste se pitali zbog čega su šampanjci u providnim flašama rednovo obavijeni nekom sjajnom ukrasnom folijom – odgovor je zbog svetla. Ta folija je neprovidna. Svetlost može da promeni ukus vina, posebno penušavih. Dugotrajno izlaganje svetlosti dovodi do pojave neželjene arome. Zbog toga se vina čuvaju u mraku i u trgovine stižu u tamnim bocama. Zbog toga je važno kod našeg odabira vina u prodavnici da se obrati pažnja da se ne kupuje flaša koja je u prodavnici dugo stajala na mestu direktno izložena nekom izvoru svetla.

Ukoliko je moguće, bilo bi dobro da se vino čuva dalje od izvora nekih jačih vibracija koje mogu da poremete delikatni proces starenja vina.

Pored temperature, vlažnosti vazduha, svetla i vibracija, trebalo bi obratiti pažnju i na jake mirise u prostoriji u kojoj se čuva vino pošto vino veoma dobro upija mirise jer sigurno bi bilo neprijatno da nam vino miriše na primer na farbu ili neko sredstvo za čišćenje.

I, na kraju, jedan koristan savet, kada se načne flaša vina, onda se dramatično skraćuje vreme u kom to vino mora da se popije. Pošto je suština u kontaktu vina sa vazduhom, potrebno je taj kontakt smanjiti na minimum. Jedno od rešenja je presipanje ostatka nepopijenog vina u manju flašu čime se automatski  smanjuje količina vazduha koja je u kontaktu sa vinom. Za one koji vole razne sprave, postoje i uređaji koji isisavaju vazduh iz vlaše, vakumizirajući je i na taj  način za koji dan produžavajući vek otvorenog vina.

Beograd nije u Zemunu ali Zemun jeste u Beogradu kažu Zemunci. Ko je ikad prošetao Zemunom posebno lepim zemunskim šetalištem uz samu obalu dunava shvatiće da je to tako.

Duša Zemuna ostala je na ovom prostoru i nije se rasplinula u drugom delu grada preko reke. Deo te duše može se osetiti i kada se obiđu neki od restorana poređanih što na kopnu što na vodi duž ovog šetališta kraj Dunava. Teško je, pored zvučnih imena već afirmisanih restorana, radoznalom šetaču da se opredeliti za neki posebno jer svaki od tih restorana ima svoje draži i svoju zanimljivu priču.

Za potrebe ovog broja časopisa odabrali smo restoran “Stara carinarnica” na dunavskom keju. Zgrada u kojoj se sada nalazi ovaj restoran nekada je bila Stara carinarnica podignuta 1723. godine, kako piše u katalozima, oblikovana u stilu klasicizma i komponovan strogo simetrično, sa baroknim svodnim konstrukcijama u podrumu i prizemlju. Bilo je to jedno od najvećih zdanja u Zemunu. Danas je carinarnica restoran sa akcentom na domaćoj kuhinji.

Odlikuje ga izuzetno lep enterijer u kombinaciji drveta, kovanog gvožđa i opeke, gde je vešto uklopljeno staro i novo u ukusno nameštenoj i klimatizovanoj sali. Mogu se pohvaliti i prostranom letnjom baštom prepunoj zelenila u kojoj se gost može lagodno opustiti i odmoriti u toplim letnjim danima.

Ako neko napusti Zemun i ode bilo kud a da pre toga bar jednom nije svratio u restoran Stara carinarnica onda taj kao i da nije bio u Zemunu. Sva lepota i duh Zemuna nekako skladno i lako stopio se u jednu tačku u restoranu Stara carinarnica. Otud je i sasvim normalno da kad nekog svog dragog gosta izvodite na ručak ili večeru to bude baš u ovom restoranu u srcu Zemuna.

N. Jančić

Ovde je cilj da se načelno ukaže na najčešće uzroke fizičke nestabilnosti jakih pića i preporuče postupci koji bi pomogli da se jaka alkoholna pića dovedu do kristalne bistrine i da se spreči naknadno mućenje i taloženje.

Prof. Ninoslav Nikićević

• Geografsko poreklo i zakoni o vinu
• Vinski turizam u Srbiji
• Pošip – ponos korčulanskih vinara i vinogradara
• Restoran Stara Carinarnica – domaćin degustacije
• Resveratrol
• Tajne vina (IV)

i još mnogo toga…

Požurite i nabavite vaš primerak časopisa VINO.

Za sve dodatne informacije slobodno nam se obratite direktno u redakciju na broj 011/2434-862 ili mejlom na redakcija@casopisvino.co.rs

Dr Zoran Pavlović

dipl.inž.Aleksandar Petrović,asistent
Poljoprivredni fakultet, Zemun

Vinski turizam, karika koja blisko povezuje turizam i vino, u Srbiji poslednjih godina postaje sve značajnija privredna grana. Dobro vino, uređene vinarije, zanimljivi prateći sadržaji – sve to utiče na atraktivnost Vinskih puteva koji se nude posetiocima. Za proizvođače vina vinski turizam otvara čitav spektar mogućnosti neposrednog plasmana vina u direktnom kontaktu sa posetiocima.

Zbog toga se, u zemljama koje imaju šta da ponude iz svog “sveta vina”, formiraju Vinski putevi koji predstavljaju poseban oblik prodaje vina, ugostiteljskih, turističkih i poljoprivrednih proizvoda jednog vinarskog kraja.

Njega čine prirodne lepote, specifičnosti okoline kroz koju put vodi, kulturno-istorijske znamenitosti,tradicija i posebnost vinogradarskog područja. Pod vinogradarskim područjem se podrazumeva veći broj proizvođača vina, kao i onih koji se bave vinogradarstvom, vinarstvom i proizvodnjom drugih specijaliteta toga kraja.

U nameri da ovu temu što više približi čitaocima, časopis VINO je pokrenuo seriju tekstova koji predstavljaju vinski turizam u Srbiji.

Zbog toga smo zamolili Gorana Petkovića, državnog sekretara za turizam pri Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Srbije, Miroslava Kovačevića iz vinarije Kovačević u Irigu, Tihomira Timotijevića iz vinarije Vrbica u Aranđelovcu i Miodraga Miju Radovanovića iz vinarije Radovanović iz Krnjeva da nam odgovore na nekoliko pitanja o vinskom turizmu u Srbiji.

Ova sorta, kako je 2008. godine i definitivno dokazano, jeste autohtona crnogorska sorta, koja je, najverovatnije, nastala u regionu Crmnice, još u antičkim vremenima, spontanim ukrštanjem ili kao rezultat spontanih mutacija. Ime je, očigledno, dobila po crnoj (vranoj) boji zrele bobice, odnosno njene pokožice. Ta bobica, kako se kasnije ispostavilo, u sebi skriva upravo ono za čim su francuski naučnici tragali: visok sadržaj proantocijanidola.