Posledice ove reforme bi trebalo da se ogledaju u modernizaciji proizvodnih procesa, promociji vina zemalja članica EU kao i u obezbeđivanju kompenzacija za one koji odluče da napuste proizvodnju grožđa i vina.

Po rečima Marijane Fišer Boel, evropskog komesara za poljoprivredu, početak rada na ovom projektu bio je obeležene brojnim poteškoćama.  Njena izjava iz 2006. godine da evropski proizvođači vina proizvode više vina nego što je tržište spremno da primi je dočekana od strane mnogih sa velikim negodovanjem. U isto vreme najavljena je potreba umanjenja površina pod vinogradima za skoro 400 000 hektara od 3,4 miliona koliko je registrovano u EU. Usled velikog pritiska na Evropsku komisiju od strane proizvođača vina, ova, potrebna umanjenja površina, smanjena je skoro duplo, na 175 000 hektara. Takođe, postignut je dogovor da zemlje članice mogu da računaju na finansijsku pomoć oko uništavanja svojih viškova vina sve do kraja 2012. godine.

Zemlje u EU proizvode oko 60% od ukupne količine vina u svetu, ali i pored toga evropski proizvođači još uvek nemaju rešenje za globalno smanjenje potrošnje i to posebno u onim zemljama u kojima je vino oduvek bilo više način života nego brojka u nekom od izveštaja ekonomista. Samo u Francuskoj, najpoznatijoj vinskoj zemlji sveta, potrošnja po glavi stanovnika je prošle godine pala na 43 l godišnje. Primera radi, ta brojka je 2007. iznosila 47 l a 1959. čak 120 litara. Ovi rezulati su verovatno posledica promene odnosa prema načinu života kao i pooštrenje propisa koji regulišu dozvoljenu količinu alkohola u krvi kod vozača.

Međutim, ovi razlozi možda ne važe za neke druge zemlje. Naime, za proizvođače iz drugih regiona, na primer Severne i Južne Amerike ili Australije situacija uopšte nije loša. Po podacima OIV-a, učešće vina iz tih regiona u ukupnoj prodaji se povećalo sa 3% koliko je bilo 1990. godine, na 30% u 2008. godini. Tokom poslednjih 18 godina izvoz vina iz Australije i Čilea u Evropu je skočio za više od 2000%.

Naravno, do toga nije došlo preko noći. Proizvođači iz ovih oblasti su uspeli da naprave pravu revoluciju podigavši kvalitet svojih proizvoda a zadržavajući, pri tom, veoma konkurentnu cenu. Takođe, ono što je veoma bitno je i svojevrsna demistifikacija vina do koje su ovi proizvođači doveli – prosečan kupac više nije morao da poseduje obimno znanje o raznovrsnim oznakama ili da vlada sa dva-tri jezika. Njihova klasifikacija vina je bila veoma jednostavna i laka za korišćenje.

EU je shvatila da arhaični sistem klasifikacije vina u zemljama članicama samo zbunjuje kupca pa je uvođenje kategorija PDO i PGI pokušaj da se ova situacija reši. Oba termina se odnose na specifični vinski region s tim što postoji razlika u dozvoljenom procentu vina sa strane. Vina sa oznakom PDO moraju biti napravljena isključivo od grožđa iz tog regiona dok je kod vina sa oznakom PGI dozvoljeno učešće od 15% grožđa iz drugog regiona (ali iz iste zemlje). U poređenju sa postojećim oznakama postoji sličnost sa AOC / VdP u Francuskoj i DOC / IGT u Italiji. Uzevši u obzir činjenicu da ovaj novi zakon o oznakama na etiketama neće biti obavezujući za proizvođače iz već postojećih renomiranih vinskih regiona, postavlja se pitanje oko čega se podigla tolika prašina?

Deo odgovora se nalazi u, sada već anegdoti, o stepenu zakrivljenosti krastavca, na prime, koje, po standardima Evropske komisije, nije moguće prodavati u radnjama EU. Želja za sveopštom standardizacijom koja postoji u EU pokazuje u punom svetlu nemilosrdnost birokratije. Ali, rešenje problema evropskih vina je znatno složenije od propisa koji dozvoljava stepen zakrivljenosti krastavca.

Šarenoliki sistem označavanja vina u Evropi je zasnovan na čuvenom “teroaru”. Logički gledano – što su bolje karakteristike regiona u kome se grožđe proizvodi, to je i vino cenjenije. Geografske karakteristike oblasti u kojima se vino proizvodi mogu biti veoma opšte, na primer, navođenje samo zemlje porekla ili jako detaljne – čak do nivoa određenog vinograda na sunčanoj padini.

Ovaj “revolucionarni” predlog EU je, u osnovi, samo pojednostavljena verzija postojećeg sistema koji vezuje vina za mesto proizvodnje. U teoriji, prava revolucija se može očekivati u obavezama i klasifikaciji vina po njihovim kvalitativnim osobinama. Međutim, prelazak na sistem ocenjivanja vina na osnovu hemijske analize i stručne komisije, je malo realan scenario za Evropu u kojoj su se proizvođači i kupci vekovima privikavali na postojeća pravila. Isto tako, Šabli, Šampanja ili Kjanti, već odavno su postali brend i retko ko će se odreći njihove očigledne marketinš¡ke tj. ekonomske vrednosti.

Budžet koji je EU namenila za sektor vina za 2009. godinu iznosi 794 miliona evra ali je planirano njegovo povećanje na 1,231 milijardu evra u 2013. godini. To povećanje je namenjeno razvoju vinskog sektora zemalja članica i njima je ostavljeno diskreciono pravo da sa tim novcem raspolažu po svojoj proceni.

Tako je, na primer, do maja ove godine, Francuska potrošila 11 miliona evra za promociju svojih vina van granica Evrope. Međutim, na uništavanje viška proizvedenog vina, utrošeno je 20 miliona evra.

Jedinstvena regulativa Evropske Unije pod brojem 2092/91 aneks 6, koji se tiče proizvodnje organske hrane, ne odnosi se na vino i vinovu lozu. Da bi se i ova oblast privredne delatnosti zaštitila i ponudila tržištu ekološki zdrava vina kao alternativa klasičnoj proizvodnji,  posle dužeg međusobnog usaglašavanja u EU, pokrenut je projekat ORWINE. Ovaj projekat u svojoj osnovi ima za cilj da pomogne komisiji EU kako da stvori pravni okvir za transformaciju “organsko grožđe” u “organsko vino”. To bi zamenilo trenutno važeću definiciju “vina dobijena od organski uzgajanog grožđa” sa “organska vina”. Jedan od prvih zadataka ovog projekta je sagledavanje zakonodavne  strukture koja se primenjuje u zemljama EU vezano za organsku proizvodnju vina. Razmatraju se i upoređuju  svi zvanični javni i drugi standardi za proizvodnju vina kako bi se videli sličnosti i razlike između različitih standarda i identifikovala najvažnija pitanja kojima bi trebalo da se buduća evropska zakonska regulativa pozabavi.

Na međunarodnom nivou, proizvodnju organskih vina definiše IOFAM Basic Standards i Codex Alimentarius.

Kao što je u Evropi tako u drugim vanevropskim zemljama postoji veliki broj različitih standarda, na primer u SAD, Kanadi, Argentini, Australiji itd.. Amerika je skoro uvela standard za ekološku proizvodnju hrane, koja uključuje i vino (NOP), isto tako i Japan (JAS – Japanese Agricultural Standards). Glavni cilj projekta ORWINE je stvaranje baze za buduću evropsku zakonsku regulativu koja se tiče organskih vina. U sledećim etapama, razmatraće se trenutni standardi organske proizvodnje hrane kao i sve etape u procesu proizvodnje  vina na međunarodnom nivou. Tri glavne razmatrane tehnološke oblasti su:

• vrednosti SO2
• regulacija fermentacije, sa upotrebom azotnih jedinjenja u kontekstu globalnih klimatskih promena koje utiču na vinogradarske rejone.
• Obogaćivanje/podešavanje šire: s obzirom na dolazeću promenu u opštoj regulativi koja se odnosi na izbacivanje šećera iz upotrebe i kakva je budućnost u obogaćivanju-podešavanju zaslađivanjem organskih vina? Da li će izvesna količina koncentrisane prečišćene šire biti dozvoljena i u kojoj meri?

Još bitnije od tehničkih pitanja je i razmatranje relevantnih načina regulacije u smislu potpunog poštovanja širokog diverziteta organskih vina proizvedenih u Evropi i prilagođenih potrebama tržišta. Sledeće stavke će se podrobnije razmotriti:

• Da li je potrebna EU regulativa za  određivanje količine SO2 za svaki tip vina?
• Da li je potrebna EU regulativa koja će samo dozvoliti upotrebu SO2 a ostaviti zemljama proizvođačima da same odrede količinu?
• Da li uopšte da se ne nameću bilo kakva ograničenja i da se kupcima ostavi izbor tako što će na etiketi biti obeleženo koja vina imaju SO2 a koja ne?

Razvoj organskog vinogradarstva

Organsko vinogradarstvo pokriva važan procenat poljoprivrednih zemljišta u EU: u Italiji 31 709 ha u oko 5900 vinograda, u Francuskoj 16 259 ha u 1455 vinograda, u Nemačkoj 2000 ha u 350 vinograda, u Španiji 16 435 u 1200 vinograda, u Austriji 1400 ha u 250 vinograda (podaci do decembra 2003.) Takođe, organsko vinogradarstvo je u razvoju i u Grčkoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, Češkoj, Mađarskoj, Sloveniji (50 ha) kao i u Bugarskoj i Hrvatskoj. Po najnovijim podacima iz 2001. godine,  1.5 % vina iz EU dolazi sa organskih obrađivanih vinograda. Međutim, neke zemlje kao što je Italija, nisu povećavale oblast pod organskim vinogradima 2002. (ISMEA, 2004) a u Francuskoj se isti trend javio 2003. Ovakva situacija se delimično objašnjava prestankom premija koje je EU dotirala ali i time da trenutna regulativa (EC) 2092/91 ne dozvoljava pravilno i jasno etiketiranje, a samim time, i trgovinu organskim vinima.

U nekim zemljama članicama EU, “organske vinarije” su veoma male i proizvode manje od 5 – 10 hiljada boca godišnje.

Tehnološki pristup stablilizaciji vina koji je bio primenjivan u prošlosti je uglavnom bio baziran na razvoju “tvrdih” tehnoloških tretmana (npr. centrifuga) i korišćenju velike količine sulfita i  aditiva (npr. agensa za filtriranje). Ovakva strategija je dovela do dobrih standarda koji se tiču stabilnosti ali je zanemarila druge fundamentalne aspekte, kao što su senzorni.Zbog te činjenice,  enološka istraživanja su skoro krenula drugim tokom ka kompromisnom rešenju između stabilnosti vina i senzornih  karakteristika (aroma i ukus), razvijajući efikasnije procese kao što su, na primer, oni za filtiranje, kako bi se kontrolisala hemijska i mikrobiološka stabilnost bez uticaja na aromatsku i koloidalnu strukturu vina. Kao što je već rečeno, ovo je dovelo do rapidnog progresa u  znanju, tehnologijama i procesima, stvarajući alat za enologe, posebno u vidu bio-tehnologija i aditiva.

Jedan od glavnih ciljeva ovog novog pristupa je optimizacija stabilizacije vina dobrim menadžmentom prirodnih bioloških i hemijskih procesa (upravljanje fermentacijom i kulturama kvasaca zatim ishrana kvasaca, kontrola temperature itd.), ili uvođenjem blagih tehnologija (ukrštena filtracija, prirodni enzimi, hiperoksidacija, mikrooksidacija ili druge varijante oksidacije) kako bi se vodilo računa o karakteru vina i sačuvao specifičan kvalitet grožđa. Ovakav pristup je posebno interesantan proizvođačima “organskih vina” zato što oni moraju da koriste manje aditiva nego prilikom spravljanja vina na klasičan način.

Organsko vinogradarstvo u Evropi se praktikuje na nekih 80 000 ha. Broj komercijalnih vinarija koje proizvode vino od organskog grožđa je preko 2500, uglavnom iz Francuske, Italije, Nemačke, Austrije i Švajcarske.

Iako je ovaj segment proizvodnje vina samo mali deo ukupne proizvodnje u Evropi, vina sa izrazito malo spoljašnjih dodataka i korekcija u odnosu na originalni karakter grožđa, ceni sve veći broj kupaca.

Nikola Jančić