Pogodna klima i blage sunčane dunavske padine uticale su na to da se na ovom području razvije jedna autohtona sorta vinove loze, poznatu pod imenom Smederevka. Prisustvo vinove loze u smederevskom kraju seže u daleku prošlost. Još su Ilirska, tračka i keltska plemena gajila na ovom području vinovu lozu još pre dolaska rimljana na ove prostore. Kada je rimski car Domicijan ( 56 – 96. n. e. ) uveo zabranu gajenja vinove loze u provincijama na Balkanu, sadnja vinove loze i proizvodnja vina je utihnula. Ta zabrana je trajala stotinak godina sve dok, drigi rimski imperator, Marko Valerije Aurelije Prob ( 276 – 282. ) nije ukinuo ovu zabranu. Najpre, vojnici iz tih legija su počeli sade vinovu lozu zatim i stanovništvo na ovim područjima i to pre svega onu koja je i ranije tu uspevala. Po drugim izvorima vinovu lozu koja se ovde uzgaja na padinama uz Dunav, doneo je, kako legenda kaže, u III veku rimski imperator Prob. Međutim, činjenica je da i pored brojnih osvajanja i ratova, koji su se dešavala na ovom području, stanovništvo koje je naseljavalo ove krajeve, uspevalo je da sačuva do danas svoju tradiciju u proizvodnji grožđa i voća ali i autohtonu sortu vinove loze koja je kasnije nazvana Smederevka.

O smederevskom grožđu i vinu pisalo se mnogo, dok se sam naziv “ Smederevka“ kao ime sorte u pisanim izvorima spominje tek u XIX veku.
Despoti Stefan Lazarević i Ðurađ Branković širili su još u 15. veku vinograde u krajevima oko Smedereva. U to vreme u vinogradima su postojale pimnice u kojima se moglo spavati i popiti vrč dobrog vina.Tada je trgovina vinom bila strogo nadzirana. Vinogradarstvu ovog kraja doprineo je i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka koji je u porodičnom letnjikovcu na lokaciji Zlatni breg zasadio 36 ha vinograda, a na toj lokaciji se i danas proizvode kvalitetna vina.

Tradicija vinogradarstva Smedereva je veoma duga. O tome svedoči i vinski podrum PK „Godomin“. Smederevsko područje oivičeno Dunavom i Velikom Moravom, sa blago zatalasanim nizijskim reljefom, relativno stabilnom klimom i plodnim zemljištem, idealno je za gajanje vinove loze. Na svetskoj izložbi u Bordou 1882. godine smederevska vina dobila su značajna priznanja. Krajem 19 veka trgovci iz evropskih zemalja dolazili su i kupovali smederevsko grožđe i vino i zatim ga dalje prodavali u Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj i drugim zemljama. Slavu smederevskog vinogorja proneo je i vinski podrum “Godomin”, sagrađen početkom XX veka.
U Smederevu se tokom cele godine održavaju mnogobrojne manifestacije, a svakako najznačajnija među njima je “ Smederevska jesen“ . Ova turističko – privredna manifestacija održava se svake godine krajem septembra, a posvećena je plodovima jeseni ( voću, grožđu i vinu), uz defile srednjevekovnih vitezova i bogat kulturno – umetnički program.

Nikola Jančić

Svetlana Jančić

KALENDAR VINSKIH MANIFESTACIJA – NOVEMBAR 2010.

Kao i svake godine, očekuje nas burna vinska jesen. Ovde ćemo navesti neka od vinskih dešavanja koja nas očekuju u septembru…

KALENDAR VINSKIH MANIFESTACIJA – SEPTEMBAR 2010.

Izvor: Turistička organizacija Srbije (TOS)

Pivo je u Hrvatskoj postalo čest dio svakodnevice. Poziv „Idemo na  pivo?“ čuje se skoro jednako često kao ona „Idemo na kavu?“, a pivo se pije u najrazličitijim prilikama i isto takvim društvima. Ipak, statistike kažu da pivo u Hrvatskoj češće piju mladi muškarci, a da su najprodavaniji domaći brendovi hrvatskih pivovara (koje su, doduše, sve osim Osječke, u stranom vlasništvu). Pivske marketinške kampanje, koje bismo mogli nazvati prilično agresivnima, intenzivno povezuju pijenje piva sa sportskim natjecanjima, gdje se čvrsto stisnuta boca u ruci pokušava nametnuti kao simbol zajedništva, pripadnosti kolektivu i poželjnim društvenim vrijednostima. Mnogi liječnici i sociolozi takve koncepte smatraju negativnima, kako u smislu odgojnog utjecaja na mlade generacije, tako i zbog (donekle opravdanog) straha od navijačkog nasilja. U današnje doba brzog prijenosa informacija i opće estradizacije sporta, sportski rezultati pojedinih momčadi izravno utječu na uspjeh prodaje. Stoga, dok vani mnogi proizvođači piva već sada zadovoljno trljaju ruke, hrvatskim pivovarama preostaje samo zabrinuto gledati u nebo, jer će ovoga ljeta, čini se, na prodaju veći utjecaj imati vremenske (ne)prilike, nego aktualno nogometno prvenstvo.

Što se prodaje vina u ovo recesijsko doba u Hrvatskoj tiče, brojke su ostale manje-više iste. No, konzumenti se ipak okreću jeftinijim, manje kvalitetnim vinima, što smanjuje ionako malu prodaju vrhunskih vina, na koju otpada oko 4% od ukupne prodaje. Imajući na umu  važnu ulogu koju vino tradicionalno zauzima u našem životnom stilu, prilično je žalosno koliko su hrvatski potrošači slabo informirani o jednom od rijetkih 100% domaćih proizvoda čija je kvaliteta u stalnom porastu. Kao i u mnogočemu, uloga države u poticanju korištenja silnih potencijala vinske industrije sasvim je neprimjerena. Osim dodjeljivanja masovnih poticaja za proširenje vinograda, nikakvi koraci nisu poduzeti po pitanju marketinške promocije ili poticanja izvoza. Upravo zato bi se mali vinari koji su u zadnje vrijeme mnogo ulagali u posao, uskoro mogli naći u situaciji da nemaju gdje plasirati svoje vino. Domaći vinari, s druge strane, imaju sreću da potrošači pokazuju lojalnost hrvatskim vinima, kao i regionalnu lojalnost u smislu konzumacije prema regiji. Pitanje je hoće li oni tu lojalnost znati zadržati ili će ih s vremenom pobijediti jeftiniji i agresivniji konkurenti iz uvoza. Tek u posljednjih godinu dana sa raznih strana državi su upućeni apeli da se dobro osmišljenim i ciljanim strategijama potakne promocija Hrvatske kao vinske zemlje, jer smo u tom smislu na međunarodnom tržištu zasad još sasvim neprepoznatljivi. Mnogi akteri hrvatske vinske scene uvjereni su da će se izostankom promptne reakcije zaustaviti trenutno vrlo izrazit napredak u kvaliteti, a stvari vratiti na razinu iz ne tako davne prošlosti.

S druge strane, mogućnosti koje pruža plasman vina na domaćem turističkom tržištu, goleme su. No, ni tu se stvari ne mogu događati same od sebe. Bolan nedostatak školovane radne snage stvara veliku rupu između kvalitetnih i vrhunskih vina koja se proizvode, i njihova puta do turista. Situaciju dodatno pogoršavaju sami ugostitelji forsiranjem previsokih cijena vina. Čest je slučaj da je cijena vina u restoranu i do 3 puta veća od one u slobodnoj prodaji, bez obzira na njegovu kvalitetu. Velik broj domaćih vinara smatra da su cijene njihovih vina u restoranima prenapuhane što u konačnici ne koristi ni ugostiteljima ni vinarima. Tu pak profitira pivska industrija, čije su cijene u restoranima podnošljive i prihvatljivije konzumentima.

Stoga, vrijeme je da se svi segmenti vinske industrije (uključujući i državu) ujedine u zajedničkoj edukaciji potrošača i podizanju kulture pića i stola općenito. To bi trebalo pridonijeti ne samo većoj kvaliteti života, već i pozitivnom trendu potrošnje autohtonih kvalitetnih proizvoda čijom kvalitetom i brojem u posljednje vrijeme možemo zaista biti zadovoljni.

Dr Lada Radin

Prof. dr Miomir Nikšić

Posledice ove reforme bi trebalo da se ogledaju u modernizaciji proizvodnih procesa, promociji vina zemalja članica EU kao i u obezbeđivanju kompenzacija za one koji odluče da napuste proizvodnju grožđa i vina.

Po rečima Marijane Fišer Boel, evropskog komesara za poljoprivredu, početak rada na ovom projektu bio je obeležene brojnim poteškoćama.  Njena izjava iz 2006. godine da evropski proizvođači vina proizvode više vina nego što je tržište spremno da primi je dočekana od strane mnogih sa velikim negodovanjem. U isto vreme najavljena je potreba umanjenja površina pod vinogradima za skoro 400 000 hektara od 3,4 miliona koliko je registrovano u EU. Usled velikog pritiska na Evropsku komisiju od strane proizvođača vina, ova, potrebna umanjenja površina, smanjena je skoro duplo, na 175 000 hektara. Takođe, postignut je dogovor da zemlje članice mogu da računaju na finansijsku pomoć oko uništavanja svojih viškova vina sve do kraja 2012. godine.

Zemlje u EU proizvode oko 60% od ukupne količine vina u svetu, ali i pored toga evropski proizvođači još uvek nemaju rešenje za globalno smanjenje potrošnje i to posebno u onim zemljama u kojima je vino oduvek bilo više način života nego brojka u nekom od izveštaja ekonomista. Samo u Francuskoj, najpoznatijoj vinskoj zemlji sveta, potrošnja po glavi stanovnika je prošle godine pala na 43 l godišnje. Primera radi, ta brojka je 2007. iznosila 47 l a 1959. čak 120 litara. Ovi rezulati su verovatno posledica promene odnosa prema načinu života kao i pooštrenje propisa koji regulišu dozvoljenu količinu alkohola u krvi kod vozača.

Međutim, ovi razlozi možda ne važe za neke druge zemlje. Naime, za proizvođače iz drugih regiona, na primer Severne i Južne Amerike ili Australije situacija uopšte nije loša. Po podacima OIV-a, učešće vina iz tih regiona u ukupnoj prodaji se povećalo sa 3% koliko je bilo 1990. godine, na 30% u 2008. godini. Tokom poslednjih 18 godina izvoz vina iz Australije i Čilea u Evropu je skočio za više od 2000%.

Naravno, do toga nije došlo preko noći. Proizvođači iz ovih oblasti su uspeli da naprave pravu revoluciju podigavši kvalitet svojih proizvoda a zadržavajući, pri tom, veoma konkurentnu cenu. Takođe, ono što je veoma bitno je i svojevrsna demistifikacija vina do koje su ovi proizvođači doveli – prosečan kupac više nije morao da poseduje obimno znanje o raznovrsnim oznakama ili da vlada sa dva-tri jezika. Njihova klasifikacija vina je bila veoma jednostavna i laka za korišćenje.

EU je shvatila da arhaični sistem klasifikacije vina u zemljama članicama samo zbunjuje kupca pa je uvođenje kategorija PDO i PGI pokušaj da se ova situacija reši. Oba termina se odnose na specifični vinski region s tim što postoji razlika u dozvoljenom procentu vina sa strane. Vina sa oznakom PDO moraju biti napravljena isključivo od grožđa iz tog regiona dok je kod vina sa oznakom PGI dozvoljeno učešće od 15% grožđa iz drugog regiona (ali iz iste zemlje). U poređenju sa postojećim oznakama postoji sličnost sa AOC / VdP u Francuskoj i DOC / IGT u Italiji. Uzevši u obzir činjenicu da ovaj novi zakon o oznakama na etiketama neće biti obavezujući za proizvođače iz već postojećih renomiranih vinskih regiona, postavlja se pitanje oko čega se podigla tolika prašina?

Deo odgovora se nalazi u, sada već anegdoti, o stepenu zakrivljenosti krastavca, na prime, koje, po standardima Evropske komisije, nije moguće prodavati u radnjama EU. Želja za sveopštom standardizacijom koja postoji u EU pokazuje u punom svetlu nemilosrdnost birokratije. Ali, rešenje problema evropskih vina je znatno složenije od propisa koji dozvoljava stepen zakrivljenosti krastavca.

Šarenoliki sistem označavanja vina u Evropi je zasnovan na čuvenom “teroaru”. Logički gledano – što su bolje karakteristike regiona u kome se grožđe proizvodi, to je i vino cenjenije. Geografske karakteristike oblasti u kojima se vino proizvodi mogu biti veoma opšte, na primer, navođenje samo zemlje porekla ili jako detaljne – čak do nivoa određenog vinograda na sunčanoj padini.

Ovaj “revolucionarni” predlog EU je, u osnovi, samo pojednostavljena verzija postojećeg sistema koji vezuje vina za mesto proizvodnje. U teoriji, prava revolucija se može očekivati u obavezama i klasifikaciji vina po njihovim kvalitativnim osobinama. Međutim, prelazak na sistem ocenjivanja vina na osnovu hemijske analize i stručne komisije, je malo realan scenario za Evropu u kojoj su se proizvođači i kupci vekovima privikavali na postojeća pravila. Isto tako, Šabli, Šampanja ili Kjanti, već odavno su postali brend i retko ko će se odreći njihove očigledne marketinš¡ke tj. ekonomske vrednosti.

Budžet koji je EU namenila za sektor vina za 2009. godinu iznosi 794 miliona evra ali je planirano njegovo povećanje na 1,231 milijardu evra u 2013. godini. To povećanje je namenjeno razvoju vinskog sektora zemalja članica i njima je ostavljeno diskreciono pravo da sa tim novcem raspolažu po svojoj proceni.

Tako je, na primer, do maja ove godine, Francuska potrošila 11 miliona evra za promociju svojih vina van granica Evrope. Međutim, na uništavanje viška proizvedenog vina, utrošeno je 20 miliona evra.

Iz ličnog iskustva i iskustva Časopisa koji vodim, znam da ocene vina koje je dao, na primer, časopis VINO i ocene koje su  ta ista vina dobila od neke međunarodne komisije, veoma su bliske jer kvalitet bio on dobar ili loš je nesporna činjenica. U čemu je tu problem? Opet ono naše – sa druge strane tarabe cveće bolje miriše. Međutim, kada se analizira rad stranih komisija, na primer za neko ocenjivanje vina kod nas, sastavljenih ad hoc od jednog Francuza, Italijana, Španca ili bilo kog drugog ocenjivača koji ocenjuje jedan srpski šardone, rizling, burgundac crni ili beli, kaberne ili šta drugo – razlike u ocenama tih vina, zbog specifičnosti srpskog podneblja a koje se odražava i na vino u odnosu na podneblje i vina iz zemalja iz kojih ti strani ocenjivači potiču, su tolike da bi bilo potrebno mnogo vremena da prođe, koga oni uglavnom nemaju, da se usaglase njihove ocene i kriterijumi. Na kraju od svega mi vidimo samo njihovu srednju ocenu, tako da tih razlika u pojedinačnim ocenama, koje oni daju, mi nismo ni svesni. Zbog toga takva ocenjivanja nemaju smisla i predstavljaju gubljenje vremena, izneveravanje velikih očekivanja i gubljenje novca. Zato je logičnije i jeftinije da  naši ocenjivači dobiju međunarodno priznate sertifikate za bavljenje tim poslom, kao što se radi svuda u svetu, i na taj način legalizuju svoje umeće u ocenjivanju vina.

Kada je potrošnja vina u pitanju opet taj naš mentalitet dolazi do izražaja. Jedan ugostitelj mi je jednom prilikom rekao: “Ja lakše, u mom lokalu, prodam jedno jeftino francusko vino nego neko kvalitetno srpsko vino jer je mom gostu mnogo više stalo da na svom stolu ima francusko ili neko drugo strano vino u odnosu na domaće”. To nije usamljen primer – to je već masovna pojava i takav rezon objašnjava otkud je tolika poplava stranih vina u našim vinotekama i restoranima. To je, na žalost još uvek naša slika jer najteže je izaći na kraj sa samim sobom, tu nikakve akademske titule ne vrede. Ima to nešto u našem mentalitetu što nas stalno vuče nekako na dole. Evropa nam tu ne može pomoći.

Nikola Jančić

Ne kaže se slučajno: “Kaži mi šta piješ i reći ću ti ko si i odakle si”. Kako navike pijenja stičemo od najranijeg detinjstva to neosetno prihvatamo kao piće izbora ono koje su naši roditelji kao prauzori pili a nama nisu dopuštali. I kako je zabranjeno voće najslađe, to i sami čim postanemo sposobni da donosimo samostalne odluke pijemo upravo ono što su i naši roditelji pili. Tako se stvara folklorna, etnološka ali i etnička navika. I sam organizam pokazuje toleranciju na uobičajeni alkohol a smanjenu podnošljivost alkohola koji su uobičajeni u stranim sredinama. Za ilustraciju gornjeg podsetiću na običaj u Dalmaciji da domaćin uvede češkog turistu i njegovu suprugu u svoju konobu. Tu pije najbolje vino na svetu. To nije ni pošip, ni postup, ni vugava ni babić nego besplatno vino. U veliku čašu naliva Čehu u malu sebi i njegovoj supruzi. I kad nakon kratkog euforičkog efekta proradi hipnotičko dejstvo vina, Čeha, njegova supruga i Dalmatinac ostave da sanja a ona stisne noge širom i skupa s Dalmošom broje zvezde na nebu.

Ko je kriv Čehu što se nije držao svog tradicionalnog pića, piva, na koje je razvio toleranciju nego se upušta u pijenje vina koje pripada drugom podneblju i civilizaciji.

Najnoviji zakon o saobraćaju strogim kaznama zabranjuje upotrebu alkohola. Strogost zakona uvek ukazuje da je država omanula u drugim merama. Nije se lako boriti protiv alkohola. Nije vino uzalud druga najpominjanija reč u Bibliji, pored masline. Alkoholom se obeležavaju životni događaji od rođenja do smrti. Generalno alkohol donosi više nesreće nego zadovoljstva. On je samo kratkotrajno odsustvo iz stvarnosti u koje se vraćamo još¡ sumorniji i da je do psihijatara ne bi ga ni bilo. On obeležava ponašanje čitavih naroda. Tako neke nacije možemo slobodno nazvati vinskim; kao Dalmaciju, Italiju, Francusku, neke pivskim, kao Češku, Nemačku, a neke rakijskim, kao Srbiju, Rumuniju.

Psihološke razlike proizlaze iz različitog dejstva pojedinih alkohola na psihu. Tako vino stvara u početku euforiju, čoveku se razveže jezik, dobija privid snage, nekritičan je u proceni sopstvenih vrednosti, pojačava mu se polna želja uz istovremeno smanjenu mogućnost izvedbe iste. Posle početno povišenog raspoloženja nastupa hipnotički efekt i lako se upada u san.

Pivopije su pod dejstvom svog omiljenog pića miroljubive, sklone beskrajnim diskusijama ili jednostavno tihovanju, pseudofilozofiranju. Kod njih je sve nekako okruglo; i trbuščić, pa čak i srce postaje loptasto, takozvano pivsko srce (Bierherz). Seksualno su nezainteresovani, ali pri većim količinama popijenog piva, kao i drugi pijanci skloni su latentnim homoseksualnim grljenjima i bezrazložnim ljubljenjima (pivska, vinska “braća”). Ljubitelji rakije pokazuju sklonost brzom reagovanju, zapaljivi su baš kao i špiritus iz njihovog omiljenog pića, skloni su prebrzo preći s reči na nedela i ako im je pri ruci nož ili pištolj, eto problema.

Rakija kao proizvod fizičkog procesa, destilacije, koncentriše alkohol i on snažnije menja duševna svojstva. Ako se radi o osobi koja je prethodno imala traumu glave, i manja količina žestokog pića može dovesti do jakog suženja svesti i iracionalnog delovanja, sve do sumračnog stanja. I dok kod pivskih naroda može da prođe šala i aluzija na račun bolje polovice, kod pripadnika rakijskog naroda to je uvek dobar razlog da se zapodene kavga. I danas kod nas u 70% krvnih delikata sudeluje alkohol. Nismo mi slučajno rakijaš¡i, i kao jedan od retkih brendova ističemo š¡ljivovicu, pa još prepečenicu, jer nam je malo ono što je priroda dala, nego dupliramo.

Vinski narodi su u psihološkom smislu obeleženi radošću življenja, veseljem, sklonošću pesmi i karnevalskim ludorijama, opuštanju. Sve su to dejstva koja proizvodi vino koje oni konzumiraju na takozvani mediteranski način. To je konzumacija manjih količina, najčešće razblaženog vina, takozvane bevande ili špricera, ali svakodnevno. Drugi tip pijenja je vikend pijenje u pivskim zemljama, gde se počne piti u petak, jer radni proces preko nedelje ne trpi opijenost, i završava u nedelju uveče, da bi na posao stigao koliko toliko trezan.

Rakijaški profil u našoj zemlji sve više uzmiče. Najviše pred agresivnom propagandom pivarske industrije. Celu svetsku industriju piva drže dve kompanije. U našoj zemlji nijedna industrija piva nije više u srpskim rukama. Doduše, pivo je odavno stiglo sa strancima (Zoffman, Bajloni, Wajfert) i nije im mnogo trebalo da na našim manama postanu najbogatiji Srbi. Rakija se sve manje pije, noseći srećom sa sobom i agresivnost koju olako i prebrzo proizvodi. Pijenje vina se dobro nosi s pivskom propagandom. Broj novootvorenih vinoteka, ali i punih gondola u samouslugama, govori o tome bolje od ikakve statistike. Nažalost, na početku pomenuti negativni uticaj alkohola u saobraćajnim nesrećama, nije samo statistika nego nenadoknadivi bol u ljudskim glavama.

O suptilnijim promenama koje alkohol izaziva neprimetno, u smislu alkoholne ljubomore, sumnjičavosti, sklonosti brbljanju poluistina, koje kvare međuljudske odnose, ne treba ni govoriti. Samo da pomenem da je 25% svih pacijenata u duševnim bolnicama dospelo tamo zbog alkohola.

Čovek je oduvek posezao za alkoholom kao popravljačem raspoloženja, bilo da je tužan jer mu ne ide, bilo da želi pojačati dojam radosti. Iako sam pomenuo neke nacije, mislim da bi prava podela bila na vinske, pivske i rakijske nacije. Negde to dovodi do krize identiteta, ali je to stanje sada univerzalna pojava. I kod nas je identitet malog Srema pocepan na vinski i svinjski Srem. Nije ga poremetila ni agresivnost i bogatstvo jedne koka kole, koja je sposobna da u svoje središte, Atlantu, dovede Olimpijadu, ali jedva da je naš identitet s rakijaškog pomakla malo prema vinsko-pivskom.

Da li uzrok naših poraza zadnjih decenija leži u prelasku s agresivne rakije na miroljubivo pivo?

Paranoici bi rekli: “Mora da nam nešto sipaju u piće!”

Ih bre, kakvi smo mi bili pre…..

Prof. dr  sc Petar Bokun

prof. dr Slobodan Jović, Ljiljana Ristić