Časopis Vino

Sasvim je normalno da kada se iskreno u nekoj zemlji nešto želi i postavi kao strateški cilj, na primer razvoj vinskog sektora i uz to i vinskog turizma, tada se i krene u realizaciju te želje i pritom se angažuju najbolji domaći stručnjaci a ako ih nema ili se misli da nisu dovoljno dobri za ono što hoćemo, onda se pozovu stranci. Još jednostavnije rešenje može biti, za onog ko treba da isfinansira tu želju, je to da se iskoriste dobra iskustva drugih sredina koji su takvu ili sličnu želju već uspešno realizovale. To bi bio nekako logičan put. Ono što dobru volju za realizaciju te želje često pokvari je loš odabir ljudi koji to treba da realizuju a još gore od toga je što onaj ko komanduje celom tom realizacijom slabo poznaje tu oblast i nema nikakvu viziju kako na kraju to treba da izgleda. Nama to nekako izgleda poznato. Vratimo se, zato, na početak – da li se zaista iskreno želi ili je to samo deklarativno iskazana želja da se zaista unapredi i razvije vinski sektor i uz to i vinski turizam u Srbiji?  Ako je želja iskrena, u šta sumnjam, mi bi smo već odavno zakoračili u vinsku Evropu. Ovako, na svakom koraku neka prepreka. Ima tu i poneko ministarstvo i neki činovnici ministarstva, neke inspekcije, koji usporavaju ili razvodnjavaju razvoj vinogradarstva i vinarstva, po njihovom mišljenju iz opravdanih razloga obrazlažući to raznim argumentima, i standardno, nedostatak novca itd. Za mnogo toga nije potreban novac nego dobra volja ali u svojoj suštini sve je to zbog veoma skromnog znanja iz te oblasti i nedostatka iskrene želje i te dobre volje da se to zaista i realizuje. Činjenica je da su napravljeni određeni pomaci u unapređenju vinskog sektora i to pre svega zahvaljujući entuzijazmu pojedinacaa u ministarstvu i tome svaka čast ali i to je više zbog toga što nas Evropa tera na to a ne zbog toga što postoji iskrena želja da se to zaista realizuje. Daju se i određena podsticajna sredstva, i to je dobro – nekima je to dosta pomoglo, ali tu se, na primer, raznim administrativnim začkoljicama postavljaju razne prepreke posebno malim i potencijalno novim vinogradarima i vinarima i umesto da ih stimulišu dovode ih u poziciju da na samom startu odustanu od ovog posla. Ako neko želi nešto da stimuliše onda se taj posao ne otežava nego put do njega olakšava. Tako se najbolje vidi da li se nešto iskreno želi.

Oko ovog posla vezanog za razvoj vinskog sektora i vinskog turizma postoje tri osnovna učesnika: to su država odnosno vlada preko svojih ministarstava, proizvođači grožđa i vina, i na kraju oni koje to najviše interesuje pre svega – potrošači. Ono što se najviše očekuju od nadležnih ministarstava je da omoguće stvaranje odgovarajućeg miljea, povoljne atmosfere i infrastrukture za delovanje i razvoj ovih oblasti i da regulišu i uspostave pravila ponašanja u ovom poslu, međutim, baš tu kad treba to realizovati javlja se najviše problema.

Sa druge strane oseća se da Srbiji nedostaje, da bi dugoročno, strateški i smisleno u celokupnom vinskom poslu, mogla da funkcioniše, jedna institucija, telo sačinjeno od stručnih ljudi koji bi zajedno sa ministarstvom vodili računa o nekoj strategiji i razvoju srpskog vinogradarstva i vinarstva, koja bi sa stručne strane sugerisala neke pravce i rešenja u oblasti vina. Predlagalo bi se, na primer, koju i kakvu proizvodnju treba stimulisati i gde, kako se odnositi prema autohtonim sortama, kako voditi računa o organizovanom nastupu i plasmanu srpskih vina u inostranstvu, o marketinškom nastupu srpskih vina i o mnogo čemu još. Takve institucije postoje u vinski razvijenijim zemljama u kojima one tesno sarađuju sa svojim ministarstvima i udruženjima vinara. Takvu jednu instituciju, na primer, u Nemačkoj je još poodavno osnovala država, postavila joj infrastrukturu zatim se diskretno povukla, i ostavila je da deluje samostalno, ali je nastavila da ih delimično finansira i obavezala da sarađuju sa nadležnim ministarstvom. Takve institucije zapravo vode i određuju „politiku“ vinogradarstva i vinarstva, vodeći računa i usmeravajući potrošnju vina koja je najpovoljnija za tu zemlju dok nadležna ministarstva, bez obzira ko je ministar ili stranka na vlasti, koliko je u njihovoj moći stvaraju uslove za ostvarenje te politike. Ta institucija je konsultantske prirode, ali njeno mišljenje ima težinu svog neprikosnovenog autoriteta i zbog toga veliku odgovornost. Tu je veoma bitan njen kadrovski sastav koji ne sme da bude stranački, nacionalno ili regionalno obojen. Za naše prilike to nije nimalo lako. Kako vreme odmiče sve više će se ukazivati potreba da se takva jedna institucija ili telo konstituiše i kod nas.

Nikola Jančić

Tags: Lični stav, minstarstvo poljoprivrede, nikola jančić, svet vina