Sa druge strane tarabe

10th decembar 2009

U zemlji Srbiji još uvek kod velikog broja ljudi postoji osećaj da tamo negde u velikom gradu ili još bolje u inostranstvu, obične stvari koje imamo i u svom dvorištu, izgledaju mnogo bolje, lepše i vrednije. Taj osećaj inferiornosti je neverovatan i prosto se nasleđuje iz generacije u generaciju. Pa tako kod nas nešto vredi samo ako se ta vrednost potvrdi u inostranstvu. Otud verovatno ta stalna  potreba da, kada su naša vina u pitanju, tražimo ocenjivanje stranih komisija jer navodno naše komisije nisu dovoljno objektivne ili stručne ili jednostavno zato što su naše ili možda polazimo od toga da kada bismo mi bili u komisiji neš¡to bismo sigurno “smuvali” i zato ne verujemo našima.

Iz ličnog iskustva i iskustva Časopisa koji vodim, znam da ocene vina koje je dao, na primer, časopis VINO i ocene koje su  ta ista vina dobila od neke međunarodne komisije, veoma su bliske jer kvalitet bio on dobar ili loš je nesporna činjenica. U čemu je tu problem? Opet ono naše – sa druge strane tarabe cveće bolje miriše. Međutim, kada se analizira rad stranih komisija, na primer za neko ocenjivanje vina kod nas, sastavljenih ad hoc od jednog Francuza, Italijana, Španca ili bilo kog drugog ocenjivača koji ocenjuje jedan srpski šardone, rizling, burgundac crni ili beli, kaberne ili šta drugo – razlike u ocenama tih vina, zbog specifičnosti srpskog podneblja a koje se odražava i na vino u odnosu na podneblje i vina iz zemalja iz kojih ti strani ocenjivači potiču, su tolike da bi bilo potrebno mnogo vremena da prođe, koga oni uglavnom nemaju, da se usaglase njihove ocene i kriterijumi. Na kraju od svega mi vidimo samo njihovu srednju ocenu, tako da tih razlika u pojedinačnim ocenama, koje oni daju, mi nismo ni svesni. Zbog toga takva ocenjivanja nemaju smisla i predstavljaju gubljenje vremena, izneveravanje velikih očekivanja i gubljenje novca. Zato je logičnije i jeftinije da  naši ocenjivači dobiju međunarodno priznate sertifikate za bavljenje tim poslom, kao što se radi svuda u svetu, i na taj način legalizuju svoje umeće u ocenjivanju vina.

Kada je potrošnja vina u pitanju opet taj naš mentalitet dolazi do izražaja. Jedan ugostitelj mi je jednom prilikom rekao: “Ja lakše, u mom lokalu, prodam jedno jeftino francusko vino nego neko kvalitetno srpsko vino jer je mom gostu mnogo više stalo da na svom stolu ima francusko ili neko drugo strano vino u odnosu na domaće”. To nije usamljen primer – to je već masovna pojava i takav rezon objašnjava otkud je tolika poplava stranih vina u našim vinotekama i restoranima. To je, na žalost još uvek naša slika jer najteže je izaći na kraj sa samim sobom, tu nikakve akademske titule ne vrede. Ima to nešto u našem mentalitetu što nas stalno vuče nekako na dole. Evropa nam tu ne može pomoći.

Nikola Jančić

Tags: , , , , ,



  1. Rade
    21:25, dana: 18/01/2010

    Možda je i tačna konstatacija da se u Srbiji više “cene” strana vina ali je takođe tačno i to da u Srbiji ne postoji kontrola kvalitete vina ili, bolje je reći, javna kvalifikacija ili ocena vina. ne postoji ni institucija za to. Ako i postoji onda je to samo na papiru jer je nevidljiva. Na taj način smo na tržištu imali vina koja se ne mogu nikako svrstati u dobra vina. Nikako! Na taj način se takođe izgubilo poverenje u daomaća vina pa su se oni koji vole vina okrenuli stranim vinima. Isto toliko vremena je potrebno proizvoditi dobra vina , kontinuirano da bi se povratilo poverenje. Znam za podrume vina koji su prošle godine (2009) uvezli vino iz makedonije i flaširali ga kao Srpski proizvod. Ako znam jednog sigurno ih ima i više. Ko to kontroliše i kako verovati Srpskim vinima.

  2. Nikola Jančić
    18:02, dana: 20/01/2010

    @Rade
    nije tačna konstatacija da u Srbiji niko ne kontroliše kvalitet vina. Vina koja se nalaze u sudovima kod proizvođača i pre nego što se puste u promet moraju imati odobrenje poljoprivredne inspekcije. Ta kontrola je prilično stroga čak i strožija nego što je u nekim zemljama Evropske unije. Sa druge strane u Srbiji postoji bar deset vinskih manifestacija koje u svom programu imaju ocenjivanje vina i po tome se ne razlikujemo mnogo od drugih zemalja. Druge, vinski razvijenije zemlje, imaju slaba, prosečna, dobra i odlična vina i to, naravno, prati odgovarajuća cena. U tom inostranstvu, vina za koja bi mi rekli da su dobra ili odlična koštaju od sedam evra pa naviše. Međutim, sigurno je da to inostranstvo ima mnogo više odličnih vina i vina koja mi možemo samo da priželjkujemo ali za utehu ona su i njihovim građanima zbog svoje cene teško pristupačna.
    Vina koja se proizvode u Srbiji, različite su kategorije kvaliteta. Ima veoma kvalitetnih, što potvrđuju nagrade i ocene koje dobijaju na našim ocenjivanjima ili u inostranstvu. Druga je stvar koliko ste vi upoznati sa tim.
    Što se tiče flaširanja makedonskih vina kod nas to spada privredne prestupe sem ako to nije nekim posebnim odobrenjem dato i naznačeno na etiketi. Međutim, rasprostranjena je pojava, kod nas, kupovine grožđa iz Makedonije i proizvodnja vina od tog grožđa što je našim zakonom dozvoljeno. To isto je dozvoljeno i u Crnoj Gori, Hrvatskoj a i u Sloveniji koja je članica EU. I sve to opet kontroliše poljoprivredna inspekcija, koja možda čak malo preteruje u toj svojoj strogoći kad insistira na nekim stvarima samo da bi kaznila proizvođača i uzela pare za kaznu. Lično sam prisustvovao jednoj njihovoj kontroli.
    Dakle, nije u pitanju kontrola i kvalitet vina već kako vi gledate na miris i ukus (možda posebnost) jednog kabernea, šardonea, sovinjona iz Francuske, Italije ili bilo koje druge zemlje u poređenju sa takvim vinima iz Srbije. Ali to ne znači da su ta vina bolja ili slabija ona su samo drukčija a to je nešto drugo.


0