Časopis Vino

Najbolja i najlepša odeća u koju se jedno vino danas može odenuti i predstaviti u pravom svetlu čak i najrazmaženijem vinopiji, jeste staklena boca.

Zbog svoje lepote, providnosti i izvesne nežnosti, kao i zbog visokih estetskih i umetničkih ugođaja koje može da pruži, staklo je od davnina igralo važnu  ulogu u ljudskom društvu i omogućavalo čoveku da ostvari različite potrebe. Kao hemijski vrlo inertan materijal, staklo je izuzetno pogodno za čuvanje tečnosti, samim tim i vina.

Kada je negde u XVII veku tehnologija proizvodnje stakla uznapredovala, pošto su razvojem stakloduvačkog zanata otkrivene mnoge tajne obrade i oblikovanja stakla, bila je omogućena i masovnija proizvodnja stakla oblikovanog na određeni način. Zahvaljujući tome, bila je moguća i proizvodnja standardizovanih flaša sa vratom, koje po svom obliku najviše liče na današnje staklene flaše.

Pre nego što je vino došlo u dodir sa tako oblikovanim staklom, ono je čuvano u drvenim buradima, u raznim glinenim posudama, a u nekim slučajevima, čak do sredine XVIII veka, čuvano je i prodavano u mešinama od životinjske kože.

U našim planinskim i vinorodnim krajevima, ova tradicija čuvanja vina u kožnim mešinama održala se dugo, sve negde do 1960-ih godina. Masovnija upotreba staklenih boca za čuvanje vina, zbog njihove praktičnosti, započeta je u XVII veku. Staklene boce su uveliko olakšale trgovinu vinom na srednjovekovnim pijacama,  ali se pokazalo da treba svojski prionuti i rešiti problem zatvaranja staklenih boca, da bi vina odložena u ove boce održala kvalitet na duži rok.

Različita rešenja i načini zatvaranja staklenih boca vremenom su poboljšavani, ali je problem rešen tek pronalaskom plutanog čepa. Zahvaljujući njemu, vina su konačno mogla da se proizvode na način koji omogućava njegovo odležavanje i starenje tokom dužeg vremenskog perioda.

Razvoj staklenih boca standardizovane veličine i plutanog zapušač, odigrali su važnu ulogu u razvoju vinarstva kakvo danas poznajemo.

Do sredine XVIII veka vino sipano u staklene boce postalo je uobičajeni način pakovanja i iznošenja vina na pijacu.  Pošto je staklo u to doba uveliko estetski i umetnički oblikovano, već tada su i boce za vino počele da se razlikuju po izgledu i načinu izrade.

Boce su dobijale karakteristični oblik, zavisno od vinogorja i regiona iz koga vino potiče, kao i zbog nastojanja vinogradara i podrumara da se na pijaci izdvoje i razlikuju od drugih. I onda je „dizajn“ igrao važnu ulogu u sticanju ugleda i osvajanju dobre pozicije neke vinske marke na pijaci, što se održalo do danas, kada od valjano oblikovane staklene boce mnogo toga zavisi u plasiranju vina na tržište.

Pored različitog oblika, vinske boce se, razumljivo, razlikuju i po veličini. U početku je uobičajeno korišćena boca zapremine od jednog litra, jer ona omogućava lakše merenje i računanje potrošnje ili proizvodnje vina. Prefinjenost vina i postojanje pravih uživalaca u blagodetima vina, učinilo je da počne potraga i za staklenom bocom čija bi zapremina omogućila dobrom poznavaocu vina, ali i prosečnom vinopiji, da u vinu zaista uživaju, a da se ne napiju kada ugledaju dno boce.

Odnekud je izračunato da takve potrebe zadovoljava staklena boca zapremine 0, 75 litara, danas svima nama dobro poznata buteljka od 750 ml, za koju se smatra da sadrži skoro idealnu količinu vina za dvoje uživalaca.

U vreme kada je prvi put dizajnirana u XVIII veku, boca ove zapremine bila je predviđena za samo jednu osobu. Gledano iz ugla poštenog vinopije, ta količina je daleko od idealne i sa tom činjenicom se, sasvim sigurno, susreo svako ko iole pije vino.

Određivanje prave zapremine vinske flaše zaista je problem. Šta će, na primer, da radi neko ko hoće da popije samo jednu ili dve čaše vina, ili onaj koji bi da uz obrok pije dva različita, a neće da otvara dve buteljke? Francuzi su ovaj problem rešili na jednostavan način još 1885. godine, tako što su počeli da pune vina u boce od 0,375 l (375 ml).

Pokazalo se nespornim da su ovakve vinske „poluboce“ (neki kažu „bočice“, iliti „unučići“) zgodne za korišćenje, ali je iskrsao problem koji ne može tek tako da bude zanemaren. Vina se, naime, bolje čuvaju, njihov životni vek je duži kada se skladište u većim bocama i sudovima, što znači da za duže lagerovanje i arhiviranje vina nisu najpogodnije poluboce s malom zapreminom.

Mnogi enofili, kada žele duže da čuvaju vina vredna pažnje u njihovim kolekcijama, koriste „magnum flaše“ koje su ekvivalent dvema standardnim flašama  za vino. Pored poluboce, standardne flaše i magnum boce, postoje još i „Meri Džejn“, „Dupli magnum“, „Džeribom“ i „Imperijal“ boce, čija je zapremina 3, 4 , 6 i 8 standardnih flaša.

Pošto se bocama većim od „magnuma“ teško rukuje, retko ih viđamo u javnosti, što znači da se one uglavnom vezuju za privatne kolekcije.

Varijacije u veličini boca za penušava vina i šampanjac su još veće – postoji ih čak 10 vrsta. Još manja od „poluboce“ je „četvrtboca“, namenjena uglavnom pojedincu. Veće po zapremini od standardnih i magnum boca su flaše iz serijala nazvanog po biblijskim kraljevima – „Jerihon“ (4 boce), „Rebobom“ (6 boca), „Metuzalem“ (8 boca), „Salmanazar“ (12 boca) „Baltazar“ (16 boca) i „Nabukodonosor“ (20 boca).

Svi cilindrični sudovi pod pritiskom, završavaju se na krajevima konkavno ili konveksno. Takav dizajn omogućava smanjenje pritiska na mestu spoja dna i ivice suda. Konveksna osnova je krajnje nepraktična u pogledu stabilnosti flaše pa je očigledna alternativa konkavna osnova, jer to pruža slične prednosti u rasporedu pritiska, ali je kod ovakve osnove u pitanju kompresija a ne ekspanzija.

Konkavan dizajn, osim toga, ima neosporne prednosti kada je u pitanju stabilnost boce. Ravno dno, iako stabilno, trpi najveći pritisak i u kombinaciji sa opterećenjem tokom transporta može drastično da poveća osetljivost flaše na lomljenje.

Za postojanje udubljenja na dnu boce postoji nekoliko objašnjenja:

• ostatak stare tehnologije duvanja stakla;
• daju stabilnost flaši (teže će se prevrnuti);
• daju čvrstinu dnu jer smanjuju pritisak na njega (posebno kod penušavih vina);
• sediment se taloži oko udubljenja što pomaže njegovoj lakšoj konsolidaciji;
• olakšava slaganje boca penušavih vina;
• čini bocu vizuelno većom;

Najčešći tipovi flaša za vino

Bordoška: Ravne ivice i visoka ramena; tamnozelene za suva crvena vina, svetlije zelena za suva bela, a za slatka vina – bela i bezbojna flaša. Jedno od objašnjenja za široka „ramena“ ovih boca je i to da starija crvena bordoška vina često imaju dosta sedimenta na dnu. Kada se vino nedekantira i sipa u čaše, „rame“ flaše pomaže da se uhvati sediment i spreči njegovo mešanje sa vinom. Burgundska: Nešto opuštenija ramena; to su snažne, teške boce, nešto deblje od ostalih. Ova elegantna flaša oborenih ivica može sadrži i crvena i bela vina. Ronska: Liči na burgundsku, ali nije toliko debela. Mozel i Alzas: Vitka boca, uža od ostalih stilova i viša, sa veoma blagim padom ramena; zeleno staklo. Rajnska: Vina iz oblasti Rajne provode svoj život u bocama sličnog oblika kao Mozel/Alzas, s tom razlikom da je staklo braon boje. Šampanjska: Ova boca je napravljena da prvenstveno bude funkcionalna pa tek onda estetska. Zbog toga što se kod šampanjaca i penušavih vina boce nalaze pod velikim pritiskom, prave se od debelog stakla i izduženog su vrata. Sve boce za ovaj tip vina imaju na dnu malo udubljenje koje smanjuje pritisak na dno flaše. Udubljenje se javlja i kod ostalih vinskih flaša, što se objašnjava i ranijom tehnologijom proizvodnje boca. One su, naime, pričvršćivane drvenim kočevima za dno prilikom duvanja stakla, zbog čega je kasnije ostajalo udubljenje. Današnja tehnologija rešava taj problem ali su boce zbog tradicije zadržale taj detalj. Boca za desertna i specijalna vina: U Francuskoj, većina vina iz doline Rone se toči u burgundski tip boce. Kod Italijana, toskanska vina se uglavnom toče u burgundske boce, dok se u Pijemontu koriste i bordoška i burgundska boca. Neki regioni su razvili jedinstveni izgled boce. Na primer, za nemačka franken vina postoji tzv. „bocksbeutel“, a za vina iz italijanskog marches regiona „zelena amfora“. To su primeri jedinstvenog oblika koji je postao regionalni standard. Mnoga specijalna vina kao što su Porto, Madera ili Šeri, transportuju se u ovakvim jakim bocama. Porto boca često ima proširenje na vrhu kako bi se zadržao sediment. Mnoga desertna vina koja se prave u Kaliforniji flaširaju se u boce izduženog vrata, slične onima iz Alzasa, Mozela ili Rajne.

Nikola Jančić

Tags: vinske boce, vinske flaše