Časopis Vino

U Srbiji ima veliki broj potrošača vina koji smatraju da su sva vina koja stižu iz Francuske ili Italije bolja od domaćih iako su neka od njih sumnjivog kvaliteta. Da li takav stav proističe iz skorojevićkog pristupa žvotu ili je nešto drugo u pitanju – problem je kojim bi trebalo da se pozabave sociolozi, ali, u svakom slučaju, vino je žrtva takvog pristupa.
U našem «svetu vina» ima onih koji podržavaju takvo mišljenje, ali ne zbog ličnih uverenja već zbog sopstvenog interesa. Na žalost, među njima su brojni upravo oni koji najviše mogu da doprinesu širenju vinske kulture kod nas.
Tu prednjače vinoteke i mnogi somelijeri kojih je iz godine u godinu sve više. Neke vinoteke, na primer, i same su direktni uvoznici jeftinih stranih vina i svakako imaju veliki interes da prvo prodaju ono što su uvezle, a tek onda ono što do njih stiže od domaćih proizvođača. Vinoteka ili trgovci vinom ostvaruju znatno veću zaradu plasmanom stranog jeftinog vina na domaće tržište nego prodajom domaćeg vina. Njima na ruku idu i relativno visoke cene domaćih vina koja su, iskreno govoreći, kod većine proizvođača uglavnom u odnosu na kvalitet i troškove proizvodnje precenjena. Zbog toga je u mnogim vinotekama odnos zastupljenosti vina 80% prema 20% u korist stranih vina i to uglavnom zato što vešt trgovac često, koristeći kupčevu potrebu za stranom robom sa početka ove priče, njegovo neznanje i lakomislenost, lako i brzo prodaje ta strana vina. Tako u vinoteci neuki kupac, po preporuci veštog prodavca u koga po pravilu ima puno poverenje, bira strano vino. Kupac nije prevaren ali je njegova neupućenost zloupotrebljena i naravno da mu ne bi trebalo zameriti što se opredelio za strano vino jer veruje da je ono bolje. Zašto je to tako?

Deo odgovora na ovo pitanje je dat na početku teksta, a drugi deo odgovora leži u činjenici da, na žalost, veliki broj potrošača nedovoljno poznaje vino, povodeći se pri kupovini za lepo upakovanom flašom ili sugestijama lažnih poznavalaca vina.

Edukacija potrošača vina u našoj sredini još¡ uvek je na nezadovoljavajućem nivou. Na toj edukaciji i podizanju vinske kulture u Srbiji radi se nedovoljno i neorganizovano. Određene rezultate na tom planu daje Udruženje somelijera, specijalizovani časopisi kao što je ovaj koji čitate, a među pojedincima nesumnjiv je doprinos profesora dr Slobodana Jovića. Međutim, činjenica je da su domaća vinogorja i domaća vina nedovoljno afirmisana i neadekvatno zastupljena na tržištu za potrebe naših, a posebno stranih potrošača. Zato ostaje otvoreno pitanje ko će da zastupa interese domaćih proizvođača i brine o plasmanu vina, pre svega na domaćem terenu. Sa druge strane, potrošač ima pravo da za svoj novac pije vino koje mu odgovara, po svom ukusu i prema svojim platežnim mogućnostima. Ukoliko žele da opstanu na naš¡em tržištu u jakoj konkurenciji, domaći proizvođači vina moraju kvalitetom i cenom da utiču na promenu odnosa u ponudi vina i to pre svega u vinotekama i kod onih koji sastavljaju vinske karte po restoranima. Najbolje rezultate u ovoj oblasti moguće je postići samo osmišljenom i dugoročnom akcijom ljudi iz sveta vina i Udruženja vinara Srbije.

Nikola Jančić

Tags: somelijeri, srpska vina, strana vina, tržište vina, udruženje vinara, vino, vinske karte