Časopis Vino

Srpsko vinsko nebo, svi se slažu, nije zabranjena zona leta. Danas po njemu slobodno leti i ko ume i ko ne ume. Svaka čast onima koji to znaju, umeju, zaslužuju i treba da lete ali ima previše onih koji to ne znaju ali se trpaju tu negde, prave gužvu i samo zagađuju taj prostor. U kakvom vremenu živimo možda je to i normalno ali svakako nije dobro.Činjenica je i da se mi u Srbiji ne možemo pohvaliti da smo vinski obrazovana nacija zbog čega se mnogima lov u mutnoj vodi obojenoj vinom isplati. Da nije tako ne bi se pravila ta gužva ni na vinskom nebu ni na zemlji.

Još uvek naša država nije u stanju da stvori najprikladniji ambijent za razvoj efikasnog i kvalitetnog vinarstva i da uredi pravila igre. Sve je prepušteno tzv. biznisu zbog toga novac i profit igraju glavnu ulogu tako da ono što bi smo nazvali interes srpskog vinarstva topi se i ne prepoznaje. Ne postoji vizija i strategija dugoročnog razvoja srpskog vinarstva i to je ozbiljan problem. Zbog toga se najviše i saplićemo u našem svetu vina.

U onom drugom delu priče, u našem svetu vina, koji se naziva „Vinska kultura“ isto tako ima mnogo problema. Kako popularnost vina kao pića u Srbiji sve više raste ta situacija samo pogoduje tome da se vinom bave i oni kojima tu nije mesto. Nažalost, oni koji su pozvani i stručni i koji treba da daju najveći doprinos razvoju vinske kulture, sa jedne strane, pošteno rečeno, to i čine i to je u redu i za svaku pohvalu, ali sa druge strane, za sitan novac, kroz razne skraćene kurseve u kojima, neki od stručnjaka kao predavači učestvuju, produkuju ove druge kvazi stručnjake. Zbog takvog odnosa, na primer, imamo hiper produkciju raznih kurseva o vinu prvog, drugog i ko zna kog stepena, imamo hiper produkciju kurseva koji proizvode samo priučene polaznike koji sebe nazivaju „somelijeri“, ili kako god, zatim razne „degustatore vina“ ili hiper produkciju vitezova vina, itd.Takvu obuku kasnije uglavnom drže oni koji su već završili neki takav kurs. Zbog toga, posle svega tridesetak časova, ponegde čak i manje, na kraju kursa, može se postati vinska sveznalica koji je nažalost, od svega naučio da na vinovoj lozi rađa grožđe i to belo i crno i da se od njega spravlja vino i da je vino najbolje piti iz čaše koja ima nogicu. Sve to bi možda i bilo u redu kada bi ostalo na nivou upoznavanja sa vinom i ostalo na nivou opšteg znanja o vinu. Međutim, mnogi kursisti, dobijeni sertifikat o položenom kursu, koriste da sebe predstave kako su sada postali „veliki vinski stručnjaci“ a zapravo taj papir ne vred ništa već samo potvrđuje da je kurs uspešno završen i samim time regulisano plaćanje organizatoru kursa.

Prava svrha svakog ovakvog kursa nije podizanje vinske kulture već uzimanje novca od naivnih polaznika ovakvih kurseva.

Sa druge strane, zaista postoji potreba za vinskom edukacijom ali bi to trebalo da ostane na nivou upoznavanje sa tajnama vina radi lakšeg razumevanja i uživanja u vinu. Sa druge strane ozbiljnija profesionalna obuka traje mnogo duže, ona je nešto sasvim drugo i ne zove se kurs. Za svaku obuku potrebna je i određena literatura, nažalost, kada je vino u pitanju stručne literature na srpskom jeziku skoro da nema a ona popularna, malobrojna o vinu domaćih autora, je sumljivog sadržaja. Međutim, na sreću ima nešto prevedene popularne literature stranih autora koja popunjava taj nedostatak.

Sajmovi, festivali, saloni, festovi vina

Srbija je u ponečem zemlja čuda i apsurda ponajviše u svetu vina. Tako, na primer, kod nas se dešava da što se manje vina pije to je više raznih sajmova, festivala, salona, raznih „festova“ i sve to u slavu i čast vina. U stvarnosti, nažalost, stanje je nešto drukčije, vino je sve teže dostupno našem čoveku pre svega zbog velike besparice koja ga je zadesila. Vina i žednih usta naravno ima ali para nema. Kvalitetnije vino u našim prodavnicama previše je skupo za prosečnog potrošača koji bi želeo češće da ga konzumira a ono jeftinije po samoposlugama bolje da ne pije.. Međutim, to ne smeta da popularnost vina kao pića osetno raste, ali to ne prati i osetno povećanje potrošnje vina. Pomalo je čudno i to da pored toga što se vino relativno skromno troši, sve je više novih malih proizvođača.Njih je iz godine u godinu sve više, nadaju se uspehu u poslu i sa pravom traže svoje mesto pod vinskim nebom Srbije. Produkcija domaćih vina je veća od potrošnje a izvoza nema ili je sasvim skroman ali je zato uvoz značajan. Zbog toga, na prvi pogled domaćim proizvođačima pogoduju ove mnogobrojne vinske manifestacije koje im pružaju mogućnost da izađu iz opasne anonimnosti. Međutim, kako izgleda, na ovim sajmovima, festivalima, salonima i raznim „festovima“ vina profitiraju samo organizatori. Dok, izlagači-proizvođači pored nepristojno skupih štandova, koje moraju da plate za svoj nastup, još posetiocima besplatno ponude i desetine litara svog najboljeg vina. Zbog toga, svaki put, posle ovakvih nastupa, kada na kraju podvuku crtu i shvate da je trošak mnogostruko veći od dobiti, sebi kažu da sledći put na neku ovaku manifestaciju neće doći, međutim, većina ipak dođe jer nema neku drugu mogućnost izbora. Organizatori ovakvih manifestacija u trci za zaradom u poslednje vreme izbegavaju i da dodeljuju nagrade ili priznanja, na primer, za najbolje vino, najkvalitetniji marketinški nastup, najlepšu etiketu ili makar najvernijeg izlagača itd.. Sve to da ne bi platili tu neku nagradu i stručnu komisiju koja bi morala takvu odluku da donese. Izlagačima, pobednicima, u ovakvoj situaciji i to dodeljivanje nagrade bi bila makar neka satisfakcija za skupo plaćen nastup a posetiocima pomoglo u odabiru vina. O interesima izlagača kao da niko ne vodi računa zbog čega se bojim da će sajmova, festivala, salona i raznih „festova“ biti i dalje a domaćih izlagača sve manje.

I na kraju, posetioci, zbog kojih se sve ovo navodno i organizuje a koje niko ništa i ne pita, imaju obavezu da pored toga što su kupili skupu ulaznicu, treba strogo da vode računa o tome da ne prave nered ako popiju koju čašu više.

Nikola Jančić