Časopis Vino

U dobroj nameri da se popravi dugo godina zapušteno stanje u vinarstvu i vinogradarstvu Srbije, sva energija države kao i drugih zainteresovanih strana usmerena je, uglavnom, ka podizanje novih vinarija i novih zasada vinograda. Međutim, ista količina energije ne prati i poslove koji se odnose na prodaju, marketing i plasman vina, a ovi poslovi sigurno nisu ništa manje važni od same proizvodnje vina. Danas tu, izgleda, ima najviše problema. Lakše je proizvesti vino nego ga prodati, ali je još veće umeće naplatiti ono što je ipak prodato – kažu naši proizvođači vina. Nema sumnje da je to istina. U našem osiromašenom društvu nije lako prodati bilo šta, pa samim tim ni vino. U našoj srerdini niko se ne bavi stručno i organizovano plasmanom i prodajom domaćih vina i zaštitom interesa proizvođača, kako na domaćem tržištu tako i van njega. Ne postoji organizovani nastup za prodaju vina na domaćem ili stranom tržištu, a, ukoliko se nešto u tom domenu i dogodi, više je u pitanju improvizacija nego organizovani nastup. Očigledno da odgovor na ovo pitanje zalazi u složeniju problematiku plasmana robe na našem tržištu. Za ovu priliku ukazaćemo samo na jedan veoma osetljiv segment problema u vezi sa plasmanom domaćih vina – a to je cena – jer ona predstavlja nezaobilazni faktor u uspešnom plasmanu vina.
Nije Srbija velika vinska sila niti u Evropi igra značajnu ulogu u svetu vina. Ne možemo se pohvaliti količinom proizvedenog vina, a kada je reč o kvalitetu, uglavnom smo u kategoriji korektnog – svaka čast, razume se, retkim izuzecima. Zašto onda, na primer, naše vino sasvim osrednjeg kvaliteta košta u Srbiji 8-15 evra, neka čak i više, dok u onom drugom, vinski razvijenijem svetu vina iste te kategorije koštaju 4-5 evra, a platežna moć njihovog kupca je daleko veća od one u Srbiji. Mogu naši proizvođači da se pravdaju time kako im je sama proizvodnja grožđa i vina skupa, što je u nekim slučajevima i tačno. Ipak, sigurno je da se sa tako nerealno visokim cenama vina upravo seče grana na kojoj se sedi.
Zbog budućnosti srpskog vina mora se pronaći prihvatljivo rešenje. Potrošača ne zanimaju pravi ili izmišljeni problemi kojima proizvođači pravdaju svoje visoke cene vina. Granice su otvorene, sve više se putuje, cene vina se upoređuju sa onima u inostranstvu, a to je prilika da se uoči da sa našim cenama vina nešto nije uredu. Uvoznici vina na tome dobro zarađuju. Kupuju jeftinija ali korektna strana vina i prodaju ih našem kupcu po prihvatljivijim cenama od domaćih. Zbog toga, bar u Beogradu, u vinotekama odnos u ponudi domaćih i stranih vina je 1:4 u korist uvoznih vina. Neki naši proizvođači smatraju da su ta vina lošeg kvaliteta, međutim, njihova nabavna cena odgovara njihovom kvalitetu. Istina je da ova vina ozbiljno konkurišu domaćim vinima. Sa druge strane, postoji problem sa izvozom naših vina. Ako se desi da strani kupac i poželi da naše vino plasira u svojoj zemlji, odmah se suočava sa dve prepreke, a to su: cena u odnosu na kvalitet i raspoloživa količina vina. Zbog toga je naš izvoz vina više simboličan nego što ima nekog finansijskog efekta. Za sada niko u tome poslu oko cena ne popušta. Visoke cene vina kod nas utiču na potrošnju, slabija potrošnja stvara probleme proizvođaču jer ne stimuliše proizvodnju i tako se krug zatvara i stalno smo tu gde smo. Kada bi se konstituisala asocijacija proizvođača i trgovaca vinom, ona bi, svakako, mogla da doprinese uspešnijem plasmanu naših vina kako na domaćem tako i na stranom tržištu. Ako nam je za utehu – što se cena vina tiče – ni u Hrvatskoj nije mnogo bolje, s tim što oni ipak uspevaju da, za vreme letnje turističke sezone, prodaju značajnije količine svojih vina na domaćem tržištu.

Nikola Jančić

Tags: Lični stav, stanje vinarstva u srbiji