Časopis Vino

Svako ko želi da spozna delić čudesnog sveta Bele Hamvaša, mora biti spreman na putovanje kroz slojevite sfere kognitivnog i emotivnog, putovanje koje je istovremeno naporno i lako, zbunjujuće i otrežnjujuće, setno i vedro, beskrajno i kratko, izvesno i neizvesno – sve u zavisnosti od samog putnika i njegove sposobnosti da se otisne na put ka dubinama sopstvenog bića. Kako najbrže do cilja? Uz pomoć „božanstva i genija vina“ – poručuje Hamvaš u svom lapidarnom traktatu o vinu, svojevrsnoj poetici ovog Bahusovog napitka. Šta putnik još treba da zna? Da će se družiti sa Čuang Ce-om, Li Taj Po-om, Tu Fu-om, Homerom, Anakreontom, Sapfom, Platonom, Lukijanom, Epikurom, Horacijem, Origenom, Rableom, Montenjom, La Brijerom, Helderlinom, Novalisom, Danteom, Židom, Džojsom, Lorensom, da će u jednoj ruci nositi Stari zavet, a u drugoj Hiljadu i jednu noć, da će uz njega koračati Til Ojlenšpigel i Nasradin-Hodža. U takvom društvu – a to su Hamvaševi izvori i uzori, i u diskretnoj i apsolutno neizbežnoj pratnji Save Babića, Hamvaševog neprikosnovenog prevodioca i tumača, na put se polazi iz znatiželje, a na cilj pristiže oplemenjen, preobražen i „očarane duše“ – kako bi rekao Romen Rolan.

Hamvaševa filozofija vina je „molitvenik za ateiste“, za one siromašne duhom kojima je potrebna pomoć kako bi okusili stvaran, realan život. Tako specifičnom auditorijumu autor se obraća čista srca, vedro i jednostavno, ali direktno i, često, ne birajući reči kojima karakteriše one ispunjene zabludom, strahom i samoobmanom. Ne želeći da ih nasilno menja i podučava, Hamvaš se opredeljuje za suptilniji književni i filozofski diskurs – za satiru kao osnovni ton, za metaforu, metonimiju i simbol kao pesnički izraz, za izvođenje dokaza i logičko zaključivanje kao filozofski pristup. Ta čudesna i neponovljiva Hamvaševa alhemija, mešavina poetskog, egzaktnog i spekulativnog, u stanju je da nenasilno, gotovo nadčulno preobrati i najortodoksnije nevernike, vodeći ih nepogrešivo ka cilju – ka samospoznaji i oboženju, ka „spiritualnoj esenciji Jednog“.

Kompoziciona struktura „Filozofije vina“ zasnovana je na tri ontološke celine. Kod Hamvaša ovo trojstvo dobija viši smisao: „svaka dobra knjiga raščlanjena je na tri dela“, trojka je „savršena deoba“ , a i „broj vina je trojka“. Sklon izvođenju logičkih zaključaka, pisac ide dalje u objašnjavanju dubljeg značenja broja tri. U igru, verbalnu i intelektualnu, koja ima prizvuk čarolije, ulazi sada planeta Saturn kao „simbol velikog primordijalnog rajskog poretka“ – kada je svako biće i svaka stvar bila na svome mestu i kada je nepomućena sreća vladala svetom. Ova planeta povezana je sa trojkom koja označava meru, a samim tim i sa vinom koje uzdiže čoveka iz sveta poremećenih vrednosti, haosa i entropije u univerzum reda, sistema i sklada, u „poredak zlatnog doba“. Red je ključ uspostavljanja smisla, put ka Jednom i Jedinstvenom. I tako neprimetno uranjamo u filozofiju vina.

Prvi deo ove čudesne sinergije poetskog i filozofskog koncepta posvećen je univerzalnom značaju metafizike vina u čijem je fokusu vino kao „natprirodna stvarnost“. Intelektualni pandan ove faze, koja bi se mogla nazvati paradigmom vinskog obreda, je period pre potopa, kada je čovečanstvo još uvek samo sanjalo o vinu. U tom kontekstu, vino je jedna od brojnih maski onog uzvišenog Jednog. Tu masku razotkrivaju i dešifruju naša usta jer su ona izvor neposrednog čulnog iskustva. Oni koji žive apstraktnim životom, u sferama teorijskog i u skladu sa principima i „lošom religijom“ , a to su ateisti u najširem smislu reči, sputani su i uplašeni. Hamvaš im prepisuje vino kao najbolji lek za bolest duše i otrov uma – napitak koji je „najviši akt milosrđa“ jer nas nepogrešivo vraća izvornom životu, onoj opijenosti, nesvesti, lakoći postojanja i vedrini kao najvišem principu mudrosti. Anđelak koji obitava u svakom vinu, spajajući u sebi čulno, erotsko i spiritualno, postaje tako deo našeg bića.

Drugi deo uputstva za prihvatanje „dobre religije“ bavi se vinom kao prirodom. U ovom tematskom krugu vlada sklad između deskriptivnog i spekulativnog. U istorijskom kontekst taj period odgovara sađenju vinove loze – kada san postaje stvarnost. Pred čitaocem se otvaraju beskrajni, idilični predeli Arkadije u kojima se vina dele na plavokosa (bela) i tamnokosa (crna), muška (suva) i ženska (slatka), na jednoglasna i višeglasna, simfonična, logična, mistična, vizuelna i akustična, na ona koja teku s desna na levo i s leva na desno, na društvena i usamljenička. Ovaj vatromet auditivnih, olfaktornih i vizuelnih utisaka samo je uvod u „anatomiju zanosa“ čiji je koren ljubav. I onda sledi zaključak: „Vino je tečna ljubav, dragi kamen je kristalizovana ljubav, žena je živo ljubavno biće“. S takvim nepobitnim stavom Hamvaš preobražava nevernike u ljubitelje vina iz Čengeda, Šoltvadkerta, Čopaka, Arača, Šomođa, Fonjoda, Berenja, Mora, Vilanja – rukovođen, očigledno, lokalpatriotskim vinskim zanosom. Tako nastaje katalog univerzuma vina, jer „svako brdo je ceo kosmos“.

Treći deo anatomije zanosa posvećen je vinskim obredima – kako, kada i gde piti. To je period „pretvaranja vode u vino“, poslednja vinska molitva. „Istorija sveta će se približiti svome kraju“, zaključuje Hamvaš, „kada iz bunara bude oticalo vino, kada iz oblaka bude padalo vino, kada se jezera i mora pretvore u vino“. Jedini zakon koji u tom svetu slobode, sreće i uživanja treba uvažavati jeste da se vino pije bilo kada, bilo gde i bilo kako. Isti principi važe i za ljubav. Kad se prihvati ovo pravilo, može se razmišljati o nijansama: o tome da li su „kestenje, hrizanteme i mlado vino“ ono najbolje, ili je to slanina i zelena paprika, ili možda riba, koju, zapravo, vino najviše voli; da li je bolje piti na verandi u sumrak, ili na uzvišici jer „vino voli da gleda odozgo“, sam ili u društvu. Jedno je sigurno – može se piti bilo gde samo bez sakrivanja. Jer to osećanje zanosa treba obelodaniti, podeliti, darivati da bi bilo uzvraćeno. Kao i ljubav, uostalom. Već opijeni „lenjim, koketnim i brbljivim vinima“ saznajemo da „ispravno pije vino samo onaj ko je dobio vaspitanje od muza, ko stalno čita pesnike, ko bar sluša muziku ako je već ne komponuje i ko uživa u slikama“.

I na kraju molitve, vodiča, poetike, kataloga, poeme, traktata – jer sve to jeste „Filozofija vina“, bar u onom prvom površinskom krugu tumačenja – Hamvaš poručuje onima koje želi da prosvetli, da ih podstakne i oslobodi okova apstraktnog življenja: „Postoji jedan jedini lek: živeti neposredno … zaljubiti se … dobro jesti … i piti, piti vino, vino, vino“.

Poslušajmo ga, ostalo će srediti vino.

Svetlana Jančić

Tags: anatomija zanosa, bela hamvaš, filozofija vina, svetlana jančić, vino